„Да ти ништа учинити не ћу:
„У твог бабе млого кажу блага,
„Подај благо, па откупи главу."
Ал' беседи Сенковићу Иво!
„О Турчине, аго од Рибника!
„Нисам дошо, да ти се предајем,
„Већ сам дош’о, да се огледамо
„И јуначки мејдан поделимо;
,Већ на мејдан, ако жена ниси! „Јер ми није дуго за стајање.” Цикну ага, кано змија љута, Па он скочи на ноге јуначке, Па се добра вранца приватно, Па беседи ага од Рибника: ,,0 јуначе, Сенковићу Иво! „Играј коња, па удри на мене." Ал' беседи Сенковићу Ива: ,0 Турчине, аго од Рибника! „Ја сам мога заморио дору „Из далеке земље путујући, „Па не могу дору заиграти, "Већ ти оћу стати на белегу, „Играј вранца, па удри на мене, „С белеге се уклонити не ћу, „Јуначки ћу тебе дочекати." То Турчину врло мило било, Па разигра вранца по мејдану, Па потрже бојно копље оштро, Па повикну, као змај планински: "Држ се добро, Сенковићу Иво! „Немој рећи, да је пријевара."
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
Иву копље високо надмаши,
Не може му калпак оборити,
А камо ли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ништа нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њим Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал' беседи ага од Рибника:
„Боже мили, гди ћу погинути!
„Од јунака да би погинуо,
Не би мени ни по јада било,
„Већ од добра коња Иванова!"
Ал' је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баби за поштење;
У том с Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал' Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
Паде дорат у зелену траву,
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј' Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана:
„Што сад мислиш, Сенковићу Иво?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш?
„С добрим сам те дором раставио ;
„Већ предај се, Сенковићу Иво!
„Робом и кад, а гробом никада."
Цичи Иван, каʼ и змија љута:
О Турчине, аго од Рибника!
„Жив се теби ја предати не ћу;
"Ако си ме с коњем раставио,
„Са саблом ме раставио ниси,
Ево сабље родитеља мога,
„Која ј' доста на мејдану била,
„Одсекла је доста Турски глава,
„Бог је добар, и данас ће твоју."
Цикну Турчин, к'о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,
• Ал' је Иван јунак од мејдана,
Не ктеде се с пута уклонити,
Ни с Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
Насмеја се Сенковићу Иво:
„Што сад мислиш, аго од Рибника?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш ?" 260
Поче ага Иву братимити;
„Богом брате, Сенковићу Иво!
„Немој мене данас погубити,
Ишти блага, колико ти драго.
Ал беседи Сенковићу Ива :
„Волим твоју једну мртву главу,
„Него благо цара честитога.”
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу 51) пасу,
Брже с аге поскида одело,
С аге скиде, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
„Да душмана жива не пустимо,
„Да ми нашег агу осветимо!”
Брзо Турци коње уседоше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал' је мудра глава у Ивана:
51) Ову ријеч јанкеса нигда прије нијесам чуо, НИТИ знам шта је, ако није она кеса, што у катана виси Доље остраг.
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци ;
Онда с Иван коњма повратио,
Па одреши два коња витеза,
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати:
Фала Турци, два пашина сина! „Кој ми данас коње поклонисте !” Кад зачуше два пашина сина, Брже трче на друм пред Ивана, Али на друм не смеше изићи Већ из горе братише Ивана : „Богом брате, Сенковићу Иво! „Врати нама два коња витеза, „Даћемо ти шест стотин дуката.” Ал беседи Сенковићу Ива: „Не будал'те, два пашина сина! „Волим ова два коња витеза, „Него благо од вашег Рибника; „Не могу вас кроз гору терати, Не би вама коњи требовали ;
, Ено вама вранца и дората,
„Који није на крајини било.”
Оде Иван двору певајући,
Осташ Турци у гори плачући.
Кад је Иван близу двора био,
Угледа га стара мила мајка,
Па свог сина познати не може,
Јер је Иван руво променио,
Променио руво и коњица,
Пак запишта, као љута змија,
|
