Проли сузе низ бијело лице, Она трчи у дворове Ђурђу: „Јао 'Ђурђу, драги господару! "У з'о час си Иву оправио, „Оправио, да т' замени главу ! „Иво нам је тамо погинуо, „Ево иде ага од Рибника, „Сад ће наше дворе поарати, ,,А нас оће, Ђурђу, заробити, „Да под старост служимо Турчина!” А кад Ђурађ саслушао речи, Проли сузе низ јуначко лице, Пак он ђипи на ноге јуначке, Пак припаса мача зеленога, Пак он брже на чаире трчи, Те увати стару бедевију`, Нејма каде да седлом оседла, Већ се голој на рамена баци; Пак излети Ђурађ пред Ивана, Ал' свог сина познати не може, Јер је Иво руво променио, Променио коња и одело; Пак повика Сенковићу Ђурђу: Стани курво, аго од Рибника! Ласно ти је дете погубити,
„Коме нема ни шеснаест лета;
"Ал' од, аго, те погуби старца!"
Ал' беседи Сенковићу Иво:
„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
Нисам, бабо, ага од Рибника,
„Ја сам, бабо, твоје чедо Ива.”
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију :
„Стани, аго, утећи ми не ћеш!"
Брзо Ђурађ састигао Иву,
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива на невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Баци главу аге од Рибника,
Баци мача у зелену траву,
Пак он скочи с бедевије старе,
Под Иваном коња приватно,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
„Вала, Иво, моје чедо драго!
„Који с баби заменио главу,
„ Свој господи образ осветлао,
„Свој господи и нашој крајини !
„Ал’што с’Турско `руво облачио ?
,,Мало бабо душу не огреши,
„Мало тебе не погуби, сине!"
Али Ива поче беседити:
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„По чем би се могао познати,
„Да сам био тамо на мејдану
„Кад с господом у диван изиђем ?
„Господа ми не би веровала,
„Да сам тамо био на мејдану,
„Да оданде обележја немам."
Вук Анђелијћ и бан Задранин.
Процвилио сужањ Милутине
У тавници бана Задранина,
Горко цвили девет годиница.
Кад настала година десета,
Тад’говори сужањ Милутине:
„Господине, бане Задранине!
"Хоћеш мене пустит на откупе?
„Јели мени млого дуговања?"
Вели њему бане Задранине:
„Кучко курво, сужањ-Милутине!
„Хоћу тебе пустит на откупе,
"Ал' је теби млого дуговања:
„Три стотине Сријемских волова,
„Пет стотина Бачкијех овнова,
„Дв'је хиљаде жутијех дуката
„И четири гроша бијелијех;
„И три добра коња од Удбиње:
„Прво вранчић Попрженовића,
„Друго кулаш Тала од Орашца,
„Треће ђогат Хрњице Мустафе.”
Кад то зачу сужањ Милутине,
Он ми пише једну ситну књигу
Своме брату Анђелијћу Вуку :
„А мој брате, Анђелијћу Вуче!
,Мени бане отсјече откупе:
„Три стотине Сријемских волова,
"Пет стотина Бачкијех овнова,
„Дв'је хиљаде жутијех дуката
„И четири гроша бијелијех;
„И три добра коња од Удбиње:
„Прво вранчић Попрженовића,
„Друго кулаш Тала од Орашца,
„Треће ђогат Хрњице Мустафе.
„Откупљуј ме, мој рођени брате!
„Откупљуј ме, не држи ме овђе;
„Тавница је кућа необична "
Оде књига Анђелијћу Вуку;
Кад је Вуче књигу проучио,
Те виђео, што му књига каже,
Он се стаде свуда прометати,
Док састави Сријемске волове,
И састави од Бачке овнове
И бијеле гроше и дукате ;
Али коња набавит не може:
Турци коња ни пошто не даду.
Онда Вуче стаде размишљати,
Све мислио, на једну смислио :
Од јада се Вуче преобуче:
Удри на се туцачке хаљине,
А на рамо дренову батину,
() батини искрпљену торбу;
Па он оде од града до града,
Те он проси шљепачку подјелу.
Дође двору бана Задранина,
Ал пред двором Кумрија робиња,
Она њија од злата бешику,
У бешици два банова сина;
Божју јој је помоћ називао:
„Божја помоћ, госпо бановице!
„Удијели туцаку јунаку
„А за здравље твојијех синова, „И твојега бана господара,
Тако ти га Господ сачувао
„Бритке сабље Анђелијћа Вука,
„Да с' не сретне ил' сустигне шњиме !" 65 Кад то чула Кумрија робиња, Она скочи на ноге лагане, Па отиде на горње чардаке, Те казује госпи бановици. Њој говори госпа бановица: „Отвор, Кумро, сепетли сандуке, Па извади три дуката жута, „Те их подај туцаку јунаку: Два за здравље мојијех синова, „Трећи бана мога господара.” Али Вуче не чека подјеле, Већ он откри злаћену бешику, Па извади два банова сина, Обојицу метну у торбицу,
|