„Кад һу љубе у род опремити,
„Боље нека иде моја сама."
Па он оде под Грачац у гору
Намера га добра намерила
Гди Сењани пију вино ладно;
Њима Вучко вишња Бога назва:
„Божја т' помоћ, чети арамбаша!" - 65 "Да Бог добро, незнана делијо!
„Каде тако по планини одаш,
„Не знадеш ли Вучка Љубичића? „Гди је, курва, синоћ вечерао, „Гдил’ће к ноћи на вечеру доћи?” 70 Ал беседи Вучко Љубичићу:
„Побратиме, чети арамбаша!
„Што је тебе, те за Вучка питаш? „Или ти је опсовао мајку,
Или те је на мејдан зазвао ?"
„Бре курва му стара мајка била!
„Није мене опсовао мајке,
„Моје љубе ни видио није,
„Нити ме је на мејдан зазвао;
„Већ ј’у њега пушка Јуришина,,
„Бритка сабља арамбаше Плавше,
„И обоје токе Тадијине,
„Мркоњића и калпак и перје;
„Све свијетло руо и оружје
„По избору наши арамбаша,
Сењаном га носи на срамоту. Онда рече Вучко Љубичићу: „Сам си курва, чети арамбаша!
Сам си курва и пао од курве, „Јунаци те тако позивају;
Ако ј' у мен пушка Јурищина,
„Бритка сабља арамбаше Плавше,
„Оружје сам на боју добио,
„Отео сам, украо га нисам:
„Ја сам Плавшу женски уватио,
„Пак му ништа учинио нисам,
„Тек отпас'о сабљу од појаса;
„Ако ј' перје Петра Мркоњића,
„Згуби Петра, освоји му перје;
Ако су мен токе Тадијине,
„С жива сам и Тадије скинуо.
Све сам ото, ништ украо нисам.
Чин' ми, курво, шта ћеш ми чинити!" Кад то виде чети арамбаша,
Земљи клече на десно колено,
Својој пушци живи огањ даје,
Не увати, да је Бог убије!
Узе другу пушку од дружине,
Алʼни она не да огња жива!
Кад то виде Вучко Љубичићу
Клече земљи на десно колено,
Јуришиној пушци огањ даде;
Вешто курвић нишанџија беше,
Арамбашу вешто погодио,
Прострели га кроз десницу руку,
Паде јунак у зелену траву.
Скупише се шездесет Сењана,
Арамбаши устав.љају крвцу,
Залети се Вучко Љубичићу,
Те уграби Сењски алај-барјак
Од шездесет Сењана јунака,
Ста бегати Грачцу бијеломе,
За њим трче шездесет Сењана;
Кад се Вучко виде на невољи,
Узе барјак у лијеву руку,
Бритку сабљу у десницу руку,
Пак се јунак бритком сабљом брани,
Он погуби тридесет Сењана,
Тридесет се натраг повратише.
А отиде Вучко Љубичићу,
Здраво оде Грачцу бијеломе,
И однесе Сењски алај-барјак;
Грачани га дивно дочекаше,
Дадоше му у граду сердарство
Над четири стотине јунака,
Поклонише кулу на Жегари;
И данас је кула на Жегари,
Позива се Вучка Љубичића.
Човјек - паша и Михаш чобанин. (из Црне горе).
Чести паши муштулуци греду:
„Ево воде чобана Михата."
Кад Михата паши доведоше,
Сједе њега паша уз кољено,
Па чобану Турчин говорио:
А за Бога, чобане Михате!
"Јел истина, што ми љуђи кажу,
„Е ти имаш у Призрен дворове,
„Око њих је камена авлија,
„У авлију седам чардаковах,
„На сваки је кључаница златна;
„А још имаш великога вранца,
„Узда му је, како змија љута,
„Грива му је, ка' јелену брада ?
„Јелʼ истина, чобане Михате,
„Е ти имаш девет пауновах,
А за њима девет павуницах,
„И пред њима мудра видра шета,
„А за њима златоутва шкрипа,
„Међу њима окићена куна:
„То је твоја вјереница љуба,
„Колико је б'јела и румена,
„Када пије воду оли вино,
Види јој се проз грло бијело;
Па ни на њу, момче, гледат не ћеш, 25 „Ного љубиш Призренске ђевојке,
„Неку на час, неку на срамоту?
"А имаш ли зелену ливаду,
„Што је косиш трипут на годину?"
Но му Михат ријеч бесједио:
„Све ј' истина, драги господаре!
„Што си чуо, ништа лажа није:
„Павуни су браћа моја мила,
„Павунице, то су ми снашице;
„Мудра видра, то је наша мајка;
„Златоутва, то је наша сека."
Паша му је ријеч бесједио:
А за Бога, чобанин-Михате!
„Буд ли има благо без хесапа,
„Што одврже тебе у хајдуке?
„Што ли љуби Туркиње ђевојке?
„Рашта поби моје сератлије?"
Вели Михат: „Право ћу ти казат’:
„Што ја љубих Туркиње ђевојке:
„Кад удари цвијету планину,
„Кад порасте ружа на божуру 55),
„Дизаху се Призренске ђевојке,
„Беријаху цвијет по планини,
„Вјешаху га за моје оруже;
И сам би се, пашо, преварио,
"А некмоли ова лудаија!
„Што л' одврже мене у хајдуке:
„Не роди ми ливада сијено,
„Ја појавих у Мораву 56) овце,
„Ја хиљаду дадох за сијено,
"А хиљада по путу остаде,
„Остаде ми триста јаловијех,
И остаде стотина угичах,
„Бачише ми триста јагањацах;
„Али иде триста сератлијах,
„Сви минуше, тридес се врнуше,
„Узеше ми тридес јагањацах;
„Кад припуштих овце и јагањце,
55) Овдје ружа ваља да значи божуров цвијеш, као што се и начињен од чега му драго на ружу налик цвијет зове ружа.
56) т. ј. доље у Србију. Како се из нахије Пожешке и Ужичке изиђе к југу, и данас људи ову сјеверну страну, к Дунаву, зову Моравом.
|