„Којено ће тебе одмјенити, ,,А и мене вјерно послужити." Њој говори Кумрија робиња: „Не смјем, кадо, живота ми мога! „Јер се бојим, горски су хајдуци; „Кад спахија пође из Хрватске, „На дан ће ти гласе оправити, „Да се њему на вечеру надаш." А хајдуци цвиле без престанка ; Ражљути се Љубовића када, Па удара Кумрију робињу, Удари је руком по образу, Сама слеће низ танану кулу, Те отвора на авлији врата, Отворила девет кључаница И десету браву Дубровачку; Кад отвори на авлији врата, Па хајдука пушти у авлију, Засјаше се токе на доламам’ И за пасом свијетло оружје; Виђе када, да су то хајдуци, Даде плећи, һаше побјегнути, Не даде јој Мијат побјегнути, Увати је Мијат на чардаку,
За Мијатом тридест и пет друга,
Па на каду љуто замахују,
Замахују, а не ударају; Љута каду увати грозница Гледајући на страшне хајдуке, Па Мијату онда бесједила:
„О Мијате, мој по Богу брате! „Не дај мене твоме друштву тући!" Вели њојзи Мијат харамбаша: „Сејо моја, Љубовића кадо! „Кажи брату, ђе ти имаш блага ?” Њему када отвори комору, У комори три сандука блага, Све су сами гроши и вижлини. Онда Мијат друштву бесједио: „Браћо моја, тридест и пет друга! „Овђе блага нема за хајдука." Опет Мијат кади бесједио: „Моја сејо, Љубовића кадо! „Кажи брати и за друго благо.” Отвори му и другу комору, И ту има четири сандука, Све су сами крстати тал'јери. Опет Мијат друштву бесједио: „Браћо моја, тридест и пет друга! „И још блага нема за хајдука." Узе Мијат троструку канџију, Па на каду љуто замахује, Замахује, а не удара је, Већ канџијом бије по дувару: „Видиш сејо, Љубовића кадо! „Видиш ову троструку канџију, „Кад те њоме станем ударати, „Просјећ ћу ти свилену вереџу,
„И под њоме танану кошуљу, „Још ћу мало коже захитити;
„Кад те, секо, станем ударати,
„Кано братац у милости сеју; „Кажи брати и за треће благо." Мора јадна када да му каже, Отвори му и трећу комору, У буџаку кожа бивољача Заливена Латинскијех рушпи. Онда Мијат друштву казивао : „Браћо моја, тридест и пет друга! „Овђе нешто блага за хајдука, „Товар’те се, не претоварʼте се, „Бојати се од Босне поћере." Хајдуци се онђе товарише,
сву они кожу изручише, И врло се не претоварише; Онда их је Мијат испратио, Заборави и пушку и сабљу, Заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио, Сам се опет натраг повратио,
Па кадуни онда бесједио: „Сејо моја, Љубовића кадо ! „Јеси ли се гостима надала ? „Јеси л” брату вечеру справила?" Вели њему Љубовића када: „О Мијате, драги побратиме ! „Ја се јесам гостима надала, "Ал' такијем нигда ни до в'јека; „И теби сам вечеру справила. Сједе Мијат с кадом вечерати, А мало је Мијат вечерао, Од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо! ,,Љето прође, црна зима дође, „Хајдуку је кућа кабаница, ,,А у мене кабанице нема, „Донес’дер ми диван-кабаницу,
„И донеси и пушку и сабљу,
„Да ја идем, јер ме чека друштво,
„Док се није друштво повратило,
Па ће бити више сијасета." Мора јадна да устане када, Довати му диван-кабаницу, И довати и пушку и сабљу; Огрну се Мијат кабаницом, А објеси пушку о рамену, И припаса сабљу о појасу, Па милује каду по образу;
Под грлом јој три ситна ђердана,
Један ђердан од ситна бисера,
Други ђердан од драгог камења,
Трећи ђердан од Латинских рушпи;
Милујућ је Мијат по образу
Сва три њојзи одр’јеши ђердана, Па их пушти себи у џепове, Па је онда кади бесједио:
,С Богом сејо, Љубовића кадо !
,Скоро ћу те опет походити.”
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, за невољу брате!
„Хајде с Богом, пош'о у добри час! 185 „Моје тʼ очи више не видиле! „А кад више у гости ми дош’о,
„Да би Бог да, мене не нашао!"
Вино пије Мијат харамбаша У високој гори Куновици, Шњиме пије Лазо барјактаре, А до Лаза Даничићу Виде, Око Вида тридесет хајдука. Кад с хајдуци вином напојише, Вако рече Мијат харамбаша: „Побратиме, Лазо барјактаре, „И вас браћо, тридесет хајдука! „Није л' мајка родила јунака, „Јал' сестрица браца одњијала "Без бешике на десници руци, „У чету га моју опремила, „Да отиде у Лијевна града, „Да сакује токе триесторе „На мојијех тридесет хајдука,
И начини тридест челенака
„На нашијех тридесет калпака; Сваке токе да су позлаћене;
,Моје токе од оке четири,
„Оне да су од сувога злата, „И у њима три камена драга, , Нек се знаду токе Мијатове?
Свакоме ћу оном поклонити
С мојих плећа зелену доламу, „Од рамена лака џевердана." Када ријеч у дружину дође,
« PreviousContinue » |