„Којено ће тебе одмјенити,
,,А и мене вјерно послужити."
Њој говори Кумрија робиња:
„Не смјем, кадо, живота ми мога!
„Јер се бојим, горски су хајдуци;
„Кад спахија пође из Хрватске,
„На дан ће ти гласе оправити,
„Да се њему на вечеру надаш."
А хајдуци цвиле без престанка ;
Ражљути се Љубовића када,
Па удара Кумрију робињу,
Удари је руком по образу,
Сама слеће низ танану кулу,
Те отвора на авлији врата,
Отворила девет кључаница
И десету браву Дубровачку;
Кад отвори на авлији врата,
Па хајдука пушти у авлију,
Засјаше се токе на доламам’
И за пасом свијетло оружје;
Виђе када, да су то хајдуци,
Даде плећи, һаше побјегнути,
Не даде јој Мијат побјегнути,
Увати је Мијат на чардаку,
За Мијатом тридест и пет друга,
Па на каду љуто замахују,
Замахују, а не ударају;
Љута каду увати грозница
Гледајући на страшне хајдуке,
Па Мијату онда бесједила:
„О Мијате, мој по Богу брате!
„Не дај мене твоме друштву тући!"
Вели њојзи Мијат харамбаша:
„Сејо моја, Љубовића кадо!
„Кажи брату, ђе ти имаш блага ?”
Њему када отвори комору,
У комори три сандука блага,
Све су сами гроши и вижлини.
Онда Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Овђе блага нема за хајдука."
Опет Мијат кади бесједио:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
„Кажи брати и за друго благо.”
Отвори му и другу комору,
И ту има четири сандука,
Све су сами крстати тал'јери.
Опет Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„И још блага нема за хајдука."
Узе Мијат троструку канџију,
Па на каду љуто замахује,
Замахује, а не удара је,
Већ канџијом бије по дувару:
„Видиш сејо, Љубовића кадо!
„Видиш ову троструку канџију,
„Кад те њоме станем ударати,
„Просјећ ћу ти свилену вереџу,
„И под њоме танану кошуљу, „Још ћу мало коже захитити;
„Кад те, секо, станем ударати,
„Кано братац у милости сеју;
„Кажи брати и за треће благо."
Мора јадна када да му каже,
Отвори му и трећу комору,
У буџаку кожа бивољача
Заливена Латинскијех рушпи.
Онда Мијат друштву казивао :
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Овђе нешто блага за хајдука,
„Товар’те се, не претоварʼте се,
„Бојати се од Босне поћере."
Хајдуци се онђе товарише,
сву они кожу изручише,
И врло се не претоварише;
Онда их је Мијат испратио,
Заборави и пушку и сабљу,
Заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио,
Сам се опет натраг повратио,
Па кадуни онда бесједио:
„Сејо моја, Љубовића кадо !
„Јеси ли се гостима надала ?
„Јеси л” брату вечеру справила?"
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, драги побратиме !
„Ја се јесам гостима надала,
"Ал' такијем нигда ни до в'јека;
„И теби сам вечеру справила.
Сједе Мијат с кадом вечерати,
А мало је Мијат вечерао,
Од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
,,Љето прође, црна зима дође,
„Хајдуку је кућа кабаница,
,,А у мене кабанице нема,
„Донес’дер ми диван-кабаницу,
„И донеси и пушку и сабљу,
„Да ја идем, јер ме чека друштво,
„Док се није друштво повратило,
Па ће бити више сијасета." Мора јадна да устане када, Довати му диван-кабаницу, И довати и пушку и сабљу; Огрну се Мијат кабаницом, А објеси пушку о рамену, И припаса сабљу о појасу, Па милује каду по образу;
Под грлом јој три ситна ђердана,
Један ђердан од ситна бисера,
Други ђердан од драгог камења,
Трећи ђердан од Латинских рушпи;
Милујућ је Мијат по образу
Сва три њојзи одр’јеши ђердана,
Па их пушти себи у џепове,
Па је онда кади бесједио:
,С Богом сејо, Љубовића кадо !
,Скоро ћу те опет походити.”
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, за невољу брате!
„Хајде с Богом, пош'о у добри час! 185 „Моје тʼ очи више не видиле! „А кад више у гости ми дош’о,
„Да би Бог да, мене не нашао!"
Вино пије Мијат харамбаша
У високој гори Куновици,
Шњиме пије Лазо барјактаре,
А до Лаза Даничићу Виде,
Око Вида тридесет хајдука.
Кад с хајдуци вином напојише,
Вако рече Мијат харамбаша:
„Побратиме, Лазо барјактаре,
„И вас браћо, тридесет хајдука!
„Није л' мајка родила јунака,
„Јал' сестрица браца одњијала
"Без бешике на десници руци,
„У чету га моју опремила,
„Да отиде у Лијевна града,
„Да сакује токе триесторе
„На мојијех тридесет хајдука,
И начини тридест челенака
„На нашијех тридесет калпака; Сваке токе да су позлаћене;
,Моје токе од оке четири,
„Оне да су од сувога злата,
„И у њима три камена драга,
, Нек се знаду токе Мијатове?
Свакоме ћу оном поклонити
С мојих плећа зелену доламу, „Од рамена лака џевердана." Када ријеч у дружину дође,
|