„Којено hе тебе одм'јенити,
„А и мене вјерно послужити.”
њој говори Кумрија робиња:
„Не см'јем , кадо, живота ми мога!
„Јер се бојим, горски су хајдуци;
„Кад спахија пође из Хрватске,
„На дан ће ти гласе оправити,
„Да се њему на вечеру надаш.
А хајдуци цвиле без престанка;
Ражљути се Бубовића када,
Па удара Кумрију робињу,
Удари је руком по образу,
Сама слеће низ танану кулу,
Те отвора на авлиjи врата,
Отворила девет кључаница
и десету браву Дубровачку;
Кад отвори на авлиjи врата,
Па хајдуке «пушти у авлију,
Засјаше се токе на доламам
И за пасом свијетло оружје;
Виђе када, да су то хајдуци,
Даде плеһи, hаше побјегнути,
Не даде јој Мијат побјегнути,
Увати је Мијат на чардаку,
За Мијатом тридест и пет друга,
Потегоше топузине тешке,
Па на каду љуто замахују,
Замахују, а не ударају;
Љута каду увати грозница
Гледајући на страшне хајдуке,
Па Мијату онда бесједила:
„0 Мијате, мој по Богу брате!
„Не дај мене твоме друштву тући!"
Вели њојзи Мијат харамбаша:
„Сејо моја, Бубовића кадо !
„Кажи брату, ће ти имаш блага ?»
Њему када отвори комору,
У
комори три сандука блага,
Све су сами гроши и вижлини.
Онда Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга !
„Овђе блага нема за хајдука.
Опет Мијат кади бесједио :
„Моја сејо, Бубовића кадо!
„Кажи брати и за друго благо."
Отвори му и другу комору,
И
ту има четири сандука, Све су сами крстати тал'јери. Опет Мијат друштву бесједио: „Браћо моја, тридест и пет друга! „И још блага нема за хајдука.” Узе Мијат троструку канцију, Па на каду љуто замахује, Замахује, а не удара је, Beh канцијом бије по дувару: „Видиш сејо, Љубовића кадо! „Видиш ову троструку канцију, „Кад те њоме станем ударати, „Просјећ ћу ти свилену верецу, „И под њоме танану кошуљу, „Још ћу мало коже захитити; „Кад те, секо, станем ударати,
„Кано братац у милости сеју;
„Кажи брати и за, треће благо."
Мора јадна када да му каже,
Отвори му и трећу комору,
У буцак у кожа бивољача
Заливена Латинскијех рушпи.
Онда Мијат друштву казивао :
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Овђе нешто блага за хајдука,
„Товар'те се, не претовар'те се,
„Бојати се од Босне помере.”
Хајдуци се онђе товарише,
и сву они кожу изручніше,
и
врло се не претоварише;
Онда их је Мијат испратио,
Заборави и пушку и сабљу,
Заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио,
Сам се опет натраг повратио ,
Па кадуни онда бесједио :
„Сејо моја, Љубовића кадо!
„Јеси ли се гостима надала ?
„Јеси л' брату вечеру справила?"
Вели њему «Бубовиһа када:
„) Мијате, драги побратиме !
„Ја се јесам гостима надала,
„Ал' такијем нигда ни до в'јека;
„И теби сам вечеру справила.
Сједе Мијат с кадом вечерати,
А мало је Мијат вечерао,
Од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
„Бето прође, црна зима дође,
„Хајдуку је кућа кабаница,
„А у мене кабанице нема,
160 „Донес'дер ми диван-кабаницу, „И донеси и пушку и сабљу, „Да ја идем, јер ме чека друштво, „Док се није друштво повратило, „Па ће бити више сијасета.”
165 Мора јадна да устане када , Довати му диван-кабаницу, И довати и пушку и сабљу; Огрну се мијат кабаницом, А објеси пушку о рамену ,
170 И припаса сабљу о појасу, Па милује каду по образу; Под грлом јој три ситна Ђердана, Један Ђердан од ситна бисера, Други Ђердан од драгог камења,
175 Трећи ћердан од Латинских руши; Милујућ” је Мијат по образу Сва три њојзи одр’јеши ђердана, Па их пушти себи у цепове, ІІа је онда кади бесједно:
180 „С Богом сејо, Бубовића кадо! „Скоро ћу те опет походити.” Вели њему Љубовиһа када: „0 Мијате, за невољу брате ! „Хајде с Богом, пош'о у добри час! 185 „Моје точи више не видите! „А кад више у гости ми дош'о, „Да би Бог да", мене не нашао!"
Вино пије Мијат харамбаша
У високој гори Куновици,
Ішњиме пије Лазо барјактаре,
А до Лаза Даничићу Виде,
Око вида тридесет хајдука.
Кад с” хајдуци вином напојише,
*Вако рече Мијат харамбаша :
„Побратиме, Лазо барјактаре,
И вас браћо, тридесет хајдука!
„Није л” мајка родила јунака,
„Јал” сестрица браца одњијала
„Без бешике на десници руци,
„Учету га моју опремила,
„Да отиде у Лијевна града,
„Да сакује токе триесторе
„На мојијех тридесет хајдука,
и начини тридесет челенака
„На нашијех тридесет калпака;
Сваке токе да су позлаћене;
„Моје токе од оке четири,
Оне да су од сувога злата,
„И у њима три камена драга,
Нек се знаду токе Мијатове ?
Свакоме ћу оном поклонити
„С мојих плећа зелену доламу,
„Од рамена лака цeвeрдана.”
Када ријеч у дружину дође,
|
