Page images
PDF
EPUB

Сви хајдуци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Како трава на увојке расте,
Као дојке у младе ђевојке:
Не пониче Даничићу Виде,
Већ поскочи на ноге лагане,

А довати лака џевердана,

Раскака се шњиме низ планину,
Као јелен од седам година,
Оде право ка Лијевну граду.
За њим трчи Мијат харамбаша:
„Побратиме, Даничићу Виде!
„Врат се амо, немој лудовати!
„Ти се прођи бијела Лијевна,
Не оста ми бољи у дружини ;
„А знаш добро, што смо учинили:
„Ономад смо убили Турчина,
„Од Лијевна старога Мал-агу,
„Скинули смо токе са Мал-аге,
„Па ето их на прсима твојим ;
„А скинули ковче и чакшире,

99

Па ето их на ногама твојим;

„Узели му лака џевердана,
„Па ето га о рамену твоме;
„Ако ли се повратити не ћеш,
„Ти обуци диван-кабаницу,

99

Те заклони токе на прсима,

„А поврати од шајка калчине, Те заклони ковче и чакшире, „А нај тебе мога џевердана,

99

Те шњим иди у Лијевна града.

[ocr errors]

30

35

40

45

50

55

Послуша га Даничићу Виде:
Он обуче диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима;
А поврати од шајка калчине,
Те заклони ковче и чак шире;
А поврати пушку Мал-агину,
И он узе пушку Мијатову;
Оде право, куд је наумио.
Мирно дође у Лијевна града,
И сакова токе и челенке,
Па он пође горе уз планину.
Но кад дође Турској караули,
Ал' ту бјеше тридесет Турака,
Метаху се камена с рамена
И скакаху скока јуначкога;
Када дође Даничићу Виде,
Он Турцима Турски селам даде,
Турци њему боље приватише:
„Добро дође, незнана делијо!"
Ал да видиш Даничића Вида !
Он узима камен на рамена,
Једном баци, те свијем одбаци;
Једном скочи, те свијем одскочи,
Па окрену право у планину.
Но ето ти Туре Мал-агића

Са Хајкуном својом милом сејом,
Кад дођоше Турској караули,
Жале им се Турци Лијевњани,
Шта учини незнана делија.
Но да видиш Туре Мал-агића!
Оно узе камен на рамена,

60

65

70

75

80

85

Једном баци, док Виду добаци;
Другом баци, далеко одбаци;
И прескочи скоком јуначкијем.
Тад викнуше Турци Лијевњани:
„Врат се амо, Босанска делијо!
„Одбаци ти Туре Мал-агића

И одскочи скоком јуначкијем."
Кад то зачу Даничићу Виде,
Поврати се Турској караули,
Па се хајдук бјеше уморио,
Те распучи диван-кабаницу
(Засјаше се токе на прсима),
Узе бацат камена с рамена,
Те Турету далек’одбацио;
Но говори Хајкуна ђевојка:

90

95

100

„Зло ви било, Турци Лијевњани!

105

„Ово није Босанска делија,
Већ је ово Даничићу Виде!
„Видиш, брате, токе бабајкове!"
Ал' је Виде Турски разабрао,
Падовати лака џевердана,
И побјеже пољем ка планини,
А ћера га Туре на ђогину.
Таман хајдук у гору зелену,
Турчин трже пушку кубурлију,
Те он гађа Даничића Вида:
Погоди га у ногу лијеву,
На десну се хајдук дочекао,
Џевердану живу ватру дао,
На добро га мјесто погодио:
Ђе спучава токе на прсима

110

115

120

[ocr errors]

Обали га са коња ђогата;
Туре паде у зелену траву,
Ал' не може Виде да допадне,
Да му русу одсијече главу;
У то доба допадоше Турци,
Да погубе Даничића Вида,
Но му добра срећа прискочила,
Те му пушка бјеше гласовита,
Те се чула у Кунор планину,
Познао је Мијат харамбаша,
Ваку ријеч рече у дружину:
„Браћо моја, тридесет хајдука!
Ено пуче лаки џевердане,
„Виде ни је муке допануо.
Па поскочи на ноге лагане,

[ocr errors]

Оде право низ гору зелену,
А за њиме тридесет хајдука.
Таман Турци Вида да свладају,
А допаде тридесет хајдука,
Те судрише Турци и хајдуци.
По једном се ватром претурише,
Од Турака мало тко утече,
Од хајдука мало тко погибе,
Осим један Лазо барјактаре,

A
Ту хајдуци Лаза укопаше,
Од Турака шићар задобише,
Па се натраг у гору вратише,
Однесоше рањенога Вида,
Да се Виде у планини вида.
Тако сваком ономе јунаку,
Кој не слуша свога старијега!

рани се Даничићу Виде.

125

130

135

140

140

150

66.

Михаш Томић и иаша од
Требиња 58).

(из Црне горе).

Књигу пише паша од Требиња,
Па је шаље у племе Дробњаке
А на име Милутину кнезу:
„Море чу ли, Милутине кнеже !
„Купи мене два товара вина,
„А и трећи бијеле ракије,
„И испеци тридесет овновах,
„И направи тридесет одајах,
„И ти скупи тридест ђевојаках,
„Мене паши Ружицу ђевојку."
Кад је кнеза књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Од књиге се љуто узмучио;

5

10

Но га пита вјереница љуба:

„А што ти је, драги господару ?"

15

Све јој кнеже по истини каже.
Но му вјерна љуба бесједила :
„А не бој се за то, ако Бог да!"

58) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од иеше („Груица и иаша са Загорја”), само што је мало друкчија и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.

« PreviousContinue »