Сви хајдуци ником поникоше И у црну земљу погледаше, Како трава на увојке расте, Као дојке у младе ђевојке: Не пониче Даничићу Виде, Већ поскочи на ноге лагане,
Раскака се шњиме низ планину, Као јелен од седам година, Оде право ка Лијевну граду. За њим трчи Мијат харамбаша: „Побратиме, Даничићу Виде! „Врат се амо, немој лудовати! „Ти се прођи бијела Лијевна, Не оста ми бољи у дружини ; „А знаш добро, што смо учинили: „Ономад смо убили Турчина, „Од Лијевна старога Мал-агу, „Скинули смо токе са Мал-аге, „Па ето их на прсима твојим ; „А скинули ковче и чакшире,
Па ето их на ногама твојим;
„Узели му лака џевердана, „Па ето га о рамену твоме; „Ако ли се повратити не ћеш, „Ти обуци диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима,
„А поврати од шајка калчине, Те заклони ковче и чакшире, „А нај тебе мога џевердана,
Те шњим иди у Лијевна града.
Послуша га Даничићу Виде: Он обуче диван-кабаницу, Те заклони токе на прсима; А поврати од шајка калчине, Те заклони ковче и чак шире; А поврати пушку Мал-агину, И он узе пушку Мијатову; Оде право, куд је наумио. Мирно дође у Лијевна града, И сакова токе и челенке, Па он пође горе уз планину. Но кад дође Турској караули, Ал' ту бјеше тридесет Турака, Метаху се камена с рамена И скакаху скока јуначкога; Када дође Даничићу Виде, Он Турцима Турски селам даде, Турци њему боље приватише: „Добро дође, незнана делијо!" Ал да видиш Даничића Вида ! Он узима камен на рамена, Једном баци, те свијем одбаци; Једном скочи, те свијем одскочи, Па окрену право у планину. Но ето ти Туре Мал-агића
Са Хајкуном својом милом сејом, Кад дођоше Турској караули, Жале им се Турци Лијевњани, Шта учини незнана делија. Но да видиш Туре Мал-агића! Оно узе камен на рамена,
Једном баци, док Виду добаци; Другом баци, далеко одбаци; И прескочи скоком јуначкијем. Тад викнуше Турци Лијевњани: „Врат се амо, Босанска делијо! „Одбаци ти Туре Мал-агића
И одскочи скоком јуначкијем." Кад то зачу Даничићу Виде, Поврати се Турској караули, Па се хајдук бјеше уморио, Те распучи диван-кабаницу (Засјаше се токе на прсима), Узе бацат камена с рамена, Те Турету далек’одбацио; Но говори Хајкуна ђевојка:
„Зло ви било, Турци Лијевњани!
„Ово није Босанска делија, Већ је ово Даничићу Виде! „Видиш, брате, токе бабајкове!" Ал' је Виде Турски разабрао, Падовати лака џевердана, И побјеже пољем ка планини, А ћера га Туре на ђогину. Таман хајдук у гору зелену, Турчин трже пушку кубурлију, Те он гађа Даничића Вида: Погоди га у ногу лијеву, На десну се хајдук дочекао, Џевердану живу ватру дао, На добро га мјесто погодио: Ђе спучава токе на прсима
Обали га са коња ђогата; Туре паде у зелену траву, Ал' не може Виде да допадне, Да му русу одсијече главу; У то доба допадоше Турци, Да погубе Даничића Вида, Но му добра срећа прискочила, Те му пушка бјеше гласовита, Те се чула у Кунор планину, Познао је Мијат харамбаша, Ваку ријеч рече у дружину: „Браћо моја, тридесет хајдука! Ено пуче лаки џевердане, „Виде ни је муке допануо. Па поскочи на ноге лагане,
Оде право низ гору зелену, А за њиме тридесет хајдука. Таман Турци Вида да свладају, А допаде тридесет хајдука, Те судрише Турци и хајдуци. По једном се ватром претурише, Од Турака мало тко утече, Од хајдука мало тко погибе, Осим један Лазо барјактаре,
A Ту хајдуци Лаза укопаше, Од Турака шићар задобише, Па се натраг у гору вратише, Однесоше рањенога Вида, Да се Виде у планини вида. Тако сваком ономе јунаку, Кој не слуша свога старијега!
рани се Даничићу Виде.
Михаш Томић и иаша од Требиња 58).
Књигу пише паша од Требиња, Па је шаље у племе Дробњаке А на име Милутину кнезу: „Море чу ли, Милутине кнеже ! „Купи мене два товара вина, „А и трећи бијеле ракије, „И испеци тридесет овновах, „И направи тридесет одајах, „И ти скупи тридест ђевојаках, „Мене паши Ружицу ђевојку." Кад је кнеза књига допанула, И он виђе, што му књига пише, Од књиге се љуто узмучио;
Но га пита вјереница љуба:
„А што ти је, драги господару ?"
Све јој кнеже по истини каже. Но му вјерна љуба бесједила : „А не бој се за то, ако Бог да!"
58) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од иеше („Груица и иаша са Загорја”), само што је мало друкчија и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.
« PreviousContinue » |