Page images
PDF
EPUB

30

35

40

Сви хајдуци ником поникоше и

у црну земљу погледаше, Како трава на увојке расте, Као дојке у младе ћевојке: Не пониче Даничићу Виде, Већ поскочи на ноге лагане, Адовати лака цeвeрдана, Раскака се шњиме низ планину, Као јелен од седам година, Оде право на Лијевну граду. За њим трчи Мијат харамбаша: „Побратиме, Даничићу Виде! „Врат” се амо, немој лудовати! Ти се прођи бијела Лијевна, „Не оста ми бољи у дружини ; „А знаш добро, што смо учинили: „Ономад смо убили Турчина, „Од Лијевна старога Мал-агу, „Скинули смо токе са Мал-аге, „Па ето их на прсима твојим ; „А скинули ковче и чакшире, „Па ето их на ногама твојим; „Узели му лака цeвeрдана, „Па ето га орамену твоме; „Ако ми се повратити не hеш, „Ти обуци диван-кабаницу, „Те заклони токе на прсима, „А поврати од шајка калчине, Те заклони ковче и чакшире, „А нај тебе мога цeвeрдана, „Те шњим иди у Лијевна града.”

[merged small][merged small][ocr errors]

9

60

65

70

Послуша га Даничић у Виде:
Он обуче диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима ;
А поврати од шајка камчине,
Те заклони ковче ичакіцире;
А поврати пушку Мал-агину,
и он узе пушку Мијатову;
Оде право, куд је наумио.
Мирно дође у Лијевна града,
Исакова токе и челенке,
Па он пође горе уз планину.
Но кад дође Турској караули,
Ал' ту бјеше тридесет Турака,
Метаху се камена с рамена
и скакаху скока јуначкога;
Када дође Даничићу Виде,
Он Турцима Турски селам даде,
Турци њему боље приватише:
„Добро дође, незнана делијо!”
Ал' да видиш Даничића Вида !
он

узима камен на рамена,
Једном баци, те свијем одбаци;
Једном скочи, те свијем одскочи,
Па окрену право у планину.
Но ето ти Type Мал-агића
Са Хајкуном својом милом сејом,
Кад дођоше Турској караули,
Жале им се Турци Лијевњани
Шта учини незнана делија.
Но да видиш Туре Мал-агића!
Оно узе камен на рамена,

75

80

85

[ocr errors]

90

95

100

Једном баци, док Внду добаци;
Другом баци, далеко одбаци ;
и прескочи скоком јуначкијем.
Та,

двикнуше Турци Лијевњани:
„Врат' се амо, Босанска делијо!
„Одбаци ти Type Мал-агића
„II одскочи скоком јуначкијем.”
Кад то зачу Даничићу Виде,
Поврати се Турској караули,
Па се хајдук бјеше уморио,
Те распучи диван-кабаницу
(Засјаше се токе на прсима),
Узе бацат” камена с рамена,
Te Typeту далек” одбацио ;
Но говори Хајкуна ђевојка:
Зло ви било, Турци Лијевњани!
Ово није Босанска делија,
„Већ је ово Даничићу Виде!
„Видии, брате, токе бабајкове!”
Ал' је Внде Турски разабрао,
Па довати лака цeвeрдана,
и побјеже пољем ка планини,
A hepa гa Type на ђогину.
Таман хајдук у гору зелену,
Турчин трже пушку кубурлију,
Те он гађа Даничића Вида:
Погоди га у ногу лијеву,
На десну се хајдук дочекао,
Ileвeрдану живу ватру дао,
На добро га мјесто погодио :
Бе спучава токе на прсима

105

110

15

120 125 66.

130

135

Обали га са коња ђогата;
Type паде у зелену траву,
Ал' не може Виде да допадне,
Да му русу одсијече главу;
У то доба допадоше Турци,
Да погубе Даничића Вида,
Но му добра срећа прискочила,
Те му пушка бјеше гласовита,
Те се чула у Кунор планину,
Познао је Мијат харамбаша,
*Ваку ријеч рече у дружину:
„Браһо моја, тридесет хајдука !

Ено пуче лаки цeвeрдане,
„Виде ни је муке допануо.
Па поскочи на ноге лагане,
Оде право низ гору зелену,
А за њиме тридесет хајдука.
Таман Турци Вида да свладају,
А допаде тридесет хајдука,
Те с уд’рише Турци и хајдуци.
По једном се ватром претурише,
Од Турака мало тко утече,
Од хајдука мало тко погибе,
Осим један Лазо барјактаре,
A

рани се Даничићу Виде.
Ту хајдуци Лаза укопаше,
Од Турака шиһар задобише,
Па се натраг у гору вратише,
Однесоше рањенога Вида,
Да се виде у планини вида.
Тако сваком ономе јунаку,
Кој не слуша свога старијега !

[merged small][ocr errors][merged small]

Ми ха а то ми f и ва ша од

Требиња 58).
(из Црне горе).

5

Књигу пише паша од Требиња,
Па је шаље у племе Дробњаке
А на име Милутину кнезу:
„Море чу ли, Милутине кнеже !
„Купи мене два товара вина,
„А и трећи бијеле ракије,
„И испеци тридесет овновах,
„И направи тридесет одајах,
„И ти скупи тридест ћевојаках,
„Мене паши Ружицу ћевојку.”
Кад је кнеза књига допанула,
и он виђе, што му киьига пише,
Од књиге се љуто узмучио;
Но га пита вјереница љуба:
А што ти је, драги господару ?”
Све јој кнеже по истини каже.
Но му вјерна љуба бесједила :
„А не бој се за то, ако Бог да!”

10

15

[ocr errors]

56) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од

аеше (Груица и ваша са Загорја), само што је мало друкција и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.

« PreviousContinue »