У лијепу шеру Митровици,
У некаква Митровског диздара.
Прстен ставља, свадбу уговара
Три мјесеца бијелијех дана:
„Док отидем Рисну на крајину,
„И покупим кићене сватове,
„И док дођем шеру Митровици.
Строши хаџо хиљаду дуката,
Па одатле опреми дората,
Оде право Рисну бијеломе.
Кад изиђе на Гласинац равни,
Ту сустиже Лимуна трговца,
Гони Лимун хиљаду волова.
На Лимуну свијетло оружје:
За појасом двије пушке мале,
Све у чисто заљевене злато ;
О бедрици мача зеленога;
О рамену дуга прекоморка,
И на њој је тридесет павата,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана тридесет дуката.
Бесједи му Ришњанин хаџија :
„Ја Лимуне, од мора трговче!
„Добро т' имаш свијетло оружје!
„Да ми хоћеш тако начинити,
„Дао бих ти хиљаду дуката."
Вели њему Лимуне трговче:
„Ој Бога ми, Ришњанин-хаџија !
„Ја оћерах на Млетке волове,
„Док ја продам хиљаду волова,
„Купићу ти свијетло оружје,
„А у нашем Задру оправити,
„Послаћу ти Рисну на крајину.”
Ал’говори Ришњанин хаџија:
„Дај, Лимуне, двије пушке мале,
„Да ја видим, би л’ми уисале."
Даде Лимун двије пушке мале.
„Дај, Лимуне, мача зеленога,
„Да ја видим, би л' ми уисао.”
Даде Лимун мача зеленога. —
„Дај, Лимуне, дугу прекоморку,
„Да ја видим, би л' ми уисала.
Даде Лимун дугу прекоморку.
А кад хаџо све узе оружје,
Те припаса себе око паса,
Он окрену ата доратаста,
Па он пође равнијем Гласинцем.
За њим Лимун јадан пристајаше:
„Богом брате, Ришњанин-хаџија!
„Не носи ми свијетла оружја,
„Тврду тебе моју вјеру дајем,
„Док ја продам хиљаду волова,
„Хоћу тебе боље начинити,
„Начинити, па га поклонити."
Обзире се Ришњанин хаџија,
Па потеже дугу прекоморку,
А говори Лимуну трговцу:
„Врат се курво, Лимуне трговче!
„Твојом ћу те пушком сагубити."
Кад то виђе Лимуне трговче,
Он се јадан к воловима врати,
Па говори Ришњанин-хаџији:
„Носʼ оружје, Ришњанин-хаџија! „Добро знадем, куд си пролазио : „На Сави си цуру испросио ; „Ал, тако ми моје вјере тврде! „У Рисну је загрлити не ћеш „За живота и за здравља мога; „Далеко је од мора до Саве, „Да ако се ђегођ удесимо: „Ја оћерах на море волове, „Док ја продам хиљаду волова, Побоље ћу начинитʼ оружје, „Ал ти више трговати не ћу: „Ја имадем Богом побратима „У Перасту Пивљанина Баја, „И у њега сто двадесет друга, „Одврћ ћу се к њему у хајдуке, „Толико ћу друга накупити, Чекаћу те у Коритимʼ равним, „Кад, хаџија, пођеш по ђевојку, „Па што коме Бог и срећа даде: .Ја повратит' шалу за срамоту, „Јали своју изгубити главу." Оде хаџо Рисну на крајину, Лимун оде мору дебеломе И оћера хиљаду волова; Он продаде на мору волове, Па у Млетку начини оружје, Па он оде бијелу Перасту, Одврже се к Бају у хајдуке, Скупи себе сто двадесет друга. Оде хабер Ришњанин-хаџији,
Он не смије купити сватова.
Тако стаде године четири.
А кад пета настаде година,
Књигу пише Митровски диздару,
Те је шаље Ришњанин-хаџији:
„0 мој зете, Ришњанин-хаџија!
Ти у мене испроси ђевојку,
"Нит' је водиш, ни одговор дајеш
„Ево има четири године:
„Да је била од седам година
Сад би веће била за удадбу."
Дође књига Рисну на крајину,
Кад је виђе Ришњанин хаџија,
Нуто њему муке и невоље!
Другу хаџо књигу начинио,
Оправи је Митровском диздару :
„О мој тасте, Митровски диздару!
„Кад сам оч'о од твојега двора,
„С љутом сам се гујом завадио,
„Са Лимуном на равну Гласинцу:
„Отео му свијетло оружје;
„Сад є одврг'о Лимун у хајдуке,
„Једнако ме чека у планини
Са његових сто двадесет друга
„И с толико јоште Бајовијех."
Па он стаде купити сватове.
Скупи хано хиљаду сватова,
На он спрема брата Дурмиш-бега,
Да му буде ђевер уз ђевојку ;
Дурмиш-бега брата сјетоваше:
,,Чујеш мене, брате Дурмиш-беже!
„Тајом мене кроз Корита прођи,
„Прођи, брате, отуд и одовуд:
„Знаш која је у Коритим гуја,
„Љута гуја Лимун харамбаша.”
Одатле се свати подигоше;
Кад су били кроз Корита равна,
Туда они мирно пројездише,
Јера Лимун не ішће ударити:
Нема хаџа, а нема ђевојке;
Отидоше шеру Митровици.
Лијепо их диздар дочекао:
Придржа их неколико дана,
Па дарива кићене сватове
Ког јаглуком, кога бошчалуком ;
Дурмиш-бегу коња и ђевојку:
„Ето, бего, коња и ђевојке,
„Док ти дођеш Рисну на крајину,
Тебе коњиц, хаџији ђевојка."
За ђевојком мати пристајаше,
Па ђевојци тихо бесјеђаше:
„'Бегођ, шћери, на конаку будеш, Одсвакле ми ситну књигу врати,
„Да ја знадем, ђе сте здраво били." 150 Одатле се свати подигоше,
И одоше бијелу Зворнику
Ту су први конак учинили.
Рано рани лијепа ђевојка,
Гради књигу, те матери шаље:
„Здраво смо ти, мајко, у Зворнику."
Одатле се свати подигоше,
Изиђоще на Гласинац равни,
|
