Код оџака у Шаин-пашића Ту су други конак учинили. Кад у јутру освануло јутро,
А ђевојка ситну књигу гради,
Те је шаље својој старој мајци:
„Здраво смо ти, мајко, на Гласинцу.”
До у Прачу у касабу малу,
И ту трећи конак учинише. Ранʼ у јутру урани ђевојка, Она гради књигу на кољену, Те је врати својој старој мајци: „Здраво смо ти до Праче касабе." Одатле се свати подигоше, У Јабуци конак учинише Код оџака бега Повлачића. И одатле цура књигу врати: „Здраво смо ти у Јабуци, мајко.” Па с одатле свати подигоше, На Загорју конак учинише Код Ченгијћа двора бијелога. И одатле цура књигу врати: „Здраво смо ти на Загорју, мајко.” Одатле се свати подигоше,
И дођоше на равно Чемерно. И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти, мајко, на Чемерну." 185 Пас одатле свати подигоше,
И дођоше у Врбицу малу.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти у Врбици, мајко.”
Одатле се свати подигоше, У Церници конак учинише. Кад у јутру јутро освануло, Уранила лијепа ђевојка, Рони сузе низ бијело лице. Говори јој ђевер Дурмиш-беже: ,Снахо моја, живота ти твога! „Што прољеваш сузе од очију,
„Те не градиш књигу на кољену,
„Те не шаљеш својој старој мајци?” Говорила лијепа ђевојка:
„Ој Бога ми, мој мили ђевере ! „Ја сам ноћас чудан сан уснила: „Ударисмо кроз Корита равна, Сва Корита притиснула тама, „А из таме испадоше вуци, Све сватове наше рашћераше, Тебе обје одгризоше руке, „Мене живој срце ишчупаше.” Говори јој беже Дурмиш-беже: „Бе не лудуј, моја снахо драга! „Сан је лажа, а Бог је истина; „Већ ти мајци ситну књигу пиши." Тад' ђевојка књигу начинила: „Ето, мати, књиге најпотоње.” Огале се дигоше сватови. Дурмиш-беже свате сјетоваше: „Не пјевајте, ни пушке бацајте,
„Уставите зиле и борије,
„Док прођемо кроз Корита равна." 220
То су бега свати послушали: Кад су били у Корита равна, Уставише зиле и борије, А савише свилене барјаке, Ни ко пјева, ни ко пушке баца, Тајом иду кроз Корита равна, Млидијаху, нико не виђаше, Ал' то гледа Бајо и Лимуне Са стијене из Кобиље главе; Па Лимуну Бајо говораше : „Ој Лимуне, драги побратиме! „Ја сам чуо, ђе говоре људи : „Од како је гавран поцрњео, „Није хајдук разбио сватова;”” „Гријота је удрит' на сватове „И ђевојци срећу укинути; „Да сватове данас пропустимо, "Чекаћемо Ришњанин-хаџију, „Кад хаџија у пунице пође." Лимун свога послушао побра, Пропустише кићене сватове. Кад су били на измак Корита, Бог убио црна циганина! Кој завика из грла бијела:
„Чала сада, наше мектербаше!
„На срамоту Бају и Лимуну,
„Кад прођосмо кроз Корита равна, „А не смјеше уд'рит' на сватове.” Ударише зиле и борије,
Стаде јека бубња и свирала,
Стаде праска малијех пушака,
Стаде вика добријех јунака. Кад то зачу Бајо и Лимуне, Обојица на ноге скочише, А за њима до двије стотине, Побратиме, и четръест друга, Па спадоше у богазе тврде, Засједоше у богазим' Турке, Међу усе 60) упушћаше Турке, На њих живу ватру оборише, Па једнога Бога поменуше, А мачеве оштре повадише, Међу Турке јуриш учинише, Растиснуше на четири стране, Као вуци бијеле јагањце:
Што пропушћа Пивљанине Бајо, Дочекује Лимун харамбаша; Доста љутих починише јада: Од сватова нико не утече; Оста јадна на друму ђевојка, И код ње је ђевер Дурмиш-беже, саклопио руке ;
Ал' долеће Лимун харамбаша, Па говори младу Дурмиш-бегу : „Пусти руке од моје ђевојке.” Вели њему ђевер Дурмиш-беже: „Не ћу Богме, Лимун-харамбаша,
60) Мебу усе је (мјесто међу се) само да се испуни стих; могло би се казати и међу себе, али ми се чини да је онако обичније, као што сам и овдје чуо од Подруговића.
„Да 6' отпале обје до рамена." Ману мачем Лимун харамбаша, Одсјече му руке до рамена 61). Паде беже у зелену траву, Лимун узе за руку ђевојку; Велик они шићар покупише, Па одоше уз Кобиљу главу, Па сједоше пити рујно вино, Служи вино Туркиња ђевојка Златном чашом и бијелом руком. Пошао је Ришњанин хаџија,
Да он срете кићене сватове С његовијех стотину Ришњана; Кад се прими уз Рудине равне, Чу хаџија пушке у Коритим, Своме се је јаду досјетио. Брже иде у Корита равна, Када дође у Корита равна, По богазу крвца огрезнула; Нађе брата свога Дурмиш-бега Осјечених руку до рамена; Све му беже право казиваше. Вели њему Ришњанин хаџија: „Дурмиш-беже, ако Бога знадеш! „Куд ли оде Бајо са Лимуном ?" Дурмиш-бег му право казиваше :
6) Приповиједају, да се и сад у Коритима познаје гробље тијех сватова, и да на једном камену стоји изрезано, како је дјевер загрлно снаху а Лимун га ударио мачем, те му осјекао руке.
« PreviousContinue » |