Page images
PDF
EPUB

Код оџака у Шаин-пашића
Ту су други конак учинили.
Кад у јутру освануло јутро,

160

А ђевојка ситну књигу гради,

Те је шаље својој старој мајци:

„Здраво смо ти, мајко, на Гласинцу.”

Одатле се свати подигоше

165

До у Прачу у касабу малу,

И ту трећи конак учинише.
Ранʼ у јутру урани ђевојка,
Она гради књигу на кољену,
Те је врати својој старој мајци:
„Здраво смо ти до Праче касабе."
Одатле се свати подигоше,
У Јабуци конак учинише
Код оџака бега Повлачића.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти у Јабуци, мајко.”
Па с одатле свати подигоше,
На Загорју конак учинише
Код Ченгијћа двора бијелога.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти на Загорју, мајко.”
Одатле се свати подигоше,

И дођоше на равно Чемерно.
И одатле цура књигу врати:

170

175

180

„Здраво смо ти, мајко, на Чемерну." 185 Пас одатле свати подигоше,

И дођоше у Врбицу малу.

И одатле цура књигу врати:

„Здраво смо ти у Врбици, мајко.”

Одатле се свати подигоше,
У Церници конак учинише.
Кад у јутру јутро освануло,
Уранила лијепа ђевојка,
Рони сузе низ бијело лице.
Говори јој ђевер Дурмиш-беже:
,Снахо моја, живота ти твога!
„Што прољеваш сузе од очију,

[ocr errors]

„Те не градиш књигу на кољену,

„Те не шаљеш својој старој мајци?”
Говорила лијепа ђевојка:

„Ој Бога ми, мој мили ђевере !
„Ја сам ноћас чудан сан уснила:
„Ударисмо кроз Корита равна,
Сва Корита притиснула тама,
„А из таме испадоше вуци,
Све сватове наше рашћераше,
Тебе обје одгризоше руке,
„Мене живој срце ишчупаше.”
Говори јој беже Дурмиш-беже:
„Бе не лудуј, моја снахо драга!
„Сан је лажа, а Бог је истина;
„Већ ти мајци ситну књигу пиши."
Тад' ђевојка књигу начинила:
„Ето, мати, књиге најпотоње.”
Огале се дигоше сватови.
Дурмиш-беже свате сјетоваше:
„Не пјевајте, ни пушке бацајте,

„Уставите зиле и борије,

[ocr errors][merged small]

190

195

200

205

210

215

„Док прођемо кроз Корита равна." 220

То су бега свати послушали:
Кад су били у Корита равна,
Уставише зиле и борије,
А савише свилене барјаке,
Ни ко пјева, ни ко пушке баца,
Тајом иду кроз Корита равна,
Млидијаху, нико не виђаше,
Ал' то гледа Бајо и Лимуне
Са стијене из Кобиље главе;
Па Лимуну Бајо говораше :
„Ој Лимуне, драги побратиме!
„Ја сам чуо, ђе говоре људи :
„Од како је гавран поцрњео,
„Није хајдук разбио сватова;””
„Гријота је удрит' на сватове
„И ђевојци срећу укинути;
„Да сватове данас пропустимо,
"Чекаћемо Ришњанин-хаџију,
„Кад хаџија у пунице пође."
Лимун свога послушао побра,
Пропустише кићене сватове.
Кад су били на измак Корита,
Бог убио црна циганина!
Кој завика из грла бијела:

9999

225

230

235

240

„Чала сада, наше мектербаше!

„На срамоту Бају и Лимуну,

„Кад прођосмо кроз Корита равна, „А не смјеше уд'рит' на сватове.” Ударише зиле и борије,

Стаде јека бубња и свирала,

Стаде праска малијех пушака,

245

250

Стаде вика добријех јунака.
Кад то зачу Бајо и Лимуне,
Обојица на ноге скочише,
А за њима до двије стотине,
Побратиме, и четръест друга,
Па спадоше у богазе тврде,
Засједоше у богазим' Турке,
Међу усе 60) упушћаше Турке,
На њих живу ватру оборише,
Па једнога Бога поменуше,
А мачеве оштре повадише,
Међу Турке јуриш учинише,
Растиснуше на четири стране,
Као вуци бијеле јагањце:

Што пропушћа Пивљанине Бајо,
Дочекује Лимун харамбаша;
Доста љутих починише јада:
Од сватова нико не утече;
Оста јадна на друму ђевојка,
И код ње је ђевер Дурмиш-беже,
саклопио руке ;

Око ње

Ал' долеће Лимун харамбаша,
Па говори младу Дурмиш-бегу :
„Пусти руке од моје ђевојке.”
Вели њему ђевер Дурмиш-беже:
„Не ћу Богме, Лимун-харамбаша,

255

260

265

270

275

60) Мебу усе је (мјесто међу се) само да се испуни стих; могло би се казати и међу себе, али ми се чини да је онако обичније, као што сам и овдје чуо од Подруговића.

„Да 6' отпале обје до рамена."
Ману мачем Лимун харамбаша,
Одсјече му руке до рамена 61).
Паде беже у зелену траву,
Лимун узе за руку ђевојку;
Велик они шићар покупише,
Па одоше уз Кобиљу главу,
Па сједоше пити рујно вино,
Служи вино Туркиња ђевојка
Златном чашом и бијелом руком.
Пошао је Ришњанин хаџија,

Да он срете кићене сватове
С његовијех стотину Ришњана;
Кад се прими уз Рудине равне,
Чу хаџија пушке у Коритим,
Своме се је јаду досјетио.
Брже иде у Корита равна,
Када дође у Корита равна,
По богазу крвца огрезнула;
Нађе брата свога Дурмиш-бега
Осјечених руку до рамена;
Све му беже право казиваше.
Вели њему Ришњанин хаџија:
„Дурмиш-беже, ако Бога знадеш!
„Куд ли оде Бајо са Лимуном ?"
Дурмиш-бег му право казиваше :

280

285

290

295

300

6) Приповиједају, да се и сад у Коритима познаје гробље тијех сватова, и да на једном камену стоји изрезано, како је дјевер загрлно снаху а Лимун га ударио мачем, те му осјекао руке.

« PreviousContinue »