Page images
PDF
EPUB

120

125

Још лијепо њему заФалише,
Оде сваки свом бијелу двору,
Сам остаде Петровић Стеване;
Узе јунак лијепу ћевојку,
Па је баца за се на вранчића,
Оде здраво бијелу Мостару;
Када дође двору бијеломе,
Узе Анђу за бијелу руку,
Те је води у бијелу цркву,
И вјенча је себи за љубовцу;
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.
Бог сам знаде јели тако било,
А ми, браһо , да се веселимо.

130

72.

Сестра Бурков и f - сердара.

5

Откада је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио
Што је данас на ову годину
У Лијевну граду бијеломе
Мила сестра Ђурковић-сердара,
Но имену лијепа Марија;
Глас је дала на четири стране.
Испроси је Смиљанић Илија
Из приморја из кршних Котара;
Ал' на Мару просци навалили,
Браһо моја, са четири стране;
Најпослије Турци навалили,

10 15

20

25

А просити лијепу Марију:
Једно бјеше цури муштерија
Од крајине Куна Хасан-ага,
Пак Марији књигу начинио ,
И

у књизи овако говори:
„о Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија;
Хоћеш поћи за ме Хасан-агу,
„Пак ћеш бити у двору госпођа?"
Кад Марији така књига дође,
Ону гледа, намах другу пише,
Те ју шаље Куни Хасан-аги:
„0 Турчине, Куно Хасан-аго!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испроцена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За фидију Смиљанић-Илију.”
Друго бјеше Мари муштерија
А од Босне Шарац Махмут-ага,
Те Марији књигу начинио :
„о Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Махмут-агу,
„Па ћеш бити у двору госпођа?”
Кад Марији и та књига дође,
Књигу гледа, одмах другу пише,
Пак је шаље Шарац-Махмут-аги:
„0 Турчине, Шарац-Махмут-ага!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;

30

35

40

45

50

55

„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За сокола Смиљанић-Илију."
Треће бјеше цури муштерија
А некакви Кудуз-Дел-Алија,
И он Мари књигу оправио,
Овако је њојзи говорио:
о Маријо, секо Бурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Дел-Алију,
„Пак ћеш бити у двору госпођа?”
Кад Марија и ту књигу прими,
Њу ми гледа, намах другу пише,
Овако је њему говорила:
„0 Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
„Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За јунака Смиљанић-Илију."
Такве Мара књиге оправила,
За тим време мало постајало;
Бре да видим Смиљанић-Илију!
Стаде купит” кићене сватове
По Котару и около њега ;
Кад Илија свате покупио,
Он се диже Лијевну б'јеломе
А да води Мару Бурковића.
Кад су дошли л'jевну на крајини,
Тамо су их л'јепо причекали,
Придржали три четири дана,

60

65

70

75

80

85

Земан дође, треба путовати, Пак повикну чауіш по сватов’ма: „Хазур свати, хазур је ђевојка! „Земан дође, да се двору пође.” Тад' ђевојку браћа изведоше, Дадоше је младијем ћевер'ма, А сватове редом дариваше, Све по реду што за кога бјеше; Пак се свати тада подигоше , и пођоше пољем широкијем ; Кад су били низ поље широко, Сви сватови шемно и весело: Који има коња од мејдана, Поиграва пољем широкијем; Ко имаде гр.хо поуздано, Попијева пјесне од јунака. Тако свати весело иђаху, Ал' не иде Смиљанић Илија, Већ се јунак тешко замислио, C миром јаше дебела пута.ља; Од сватова никога не гледа, Ал' га гледа лијепа ћевојка, Не могаше срцу одољети, Већ до Ила догони дората, Пак Илији стаде говорити : „0 бора ти, драги господару! „А што си се тако замислио ? „Што је теби ? каква је невоља? Сви сватови шемно и весело, А ти јеси тешко невесео ? „Ах! кажи ми, ако сам ти мила!"

90

95

100

105

110

115

120

Тад” говори Смиљанић Илија: „Чујеш мене, Маро Бурковића! „Пред нама је Пролога планина, „Пак знадеш ли, Маро Бурковића, „Који су те сватови просили „Од Турака , драга душо моја ? Данас сва три јесу у Прологу „И довели чету у планину, „УФатили све бусије редом: „Није ласно проћи кроз планину: „За то сам ти данас невесео.” Кад Илију Мара разумела, Она њему другу проговара: „Господару, кад се бојиш тако, „Да проведеш свате кроз планину, „Дај ти мени мушко одијело, „И дај мени свијетло оружје, „Ја һу поћи прва у планину, И уздам се у Бога вишњега, „Да ћу проћи у кршне Котаре." Кад Илија Мару разумијо, Не знаде јој друго говорити, Већ он скида с себе одијело, Па га даје лијепој ћевојци, и даје јој свијетло оружје; Бре да видиш лијепу ћевојку! Кад обучеђузел одијело Све

у срми и у чисту злату, А

припаса свијетло оружје, Начини се млада сератлија, А ћевојка и од себе л'jепа;

125

130

135

« PreviousContinue »