Још лијепо њему заФалише,
Оде сваки свом бијелу двору,
Сам остаде Петровић Стеване;
Узе јунак лијепу ћевојку,
Па је баца за се на вранчића,
Оде здраво бијелу Мостару;
Када дође двору бијеломе,
Узе Анђу за бијелу руку,
Те је води у бијелу цркву,
И вјенча је себи за љубовцу;
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.
Бог сам знаде јели тако било,
А ми, браһо , да се веселимо.
Сестра Бурков и f - сердара.
Откада је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио
Што је данас на ову годину
У Лијевну граду бијеломе
Мила сестра Ђурковић-сердара,
Но имену лијепа Марија;
Глас је дала на четири стране.
Испроси је Смиљанић Илија
Из приморја из кршних Котара;
Ал' на Мару просци навалили,
Браһо моја, са четири стране;
Најпослије Турци навалили,
А просити лијепу Марију:
Једно бјеше цури муштерија
Од крајине Куна Хасан-ага,
Пак Марији књигу начинио ,
И
у књизи овако говори:
„о Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија;
Хоћеш поћи за ме Хасан-агу,
„Пак ћеш бити у двору госпођа?"
Кад Марији така књига дође,
Ону гледа, намах другу пише,
Те ју шаље Куни Хасан-аги:
„0 Турчине, Куно Хасан-аго!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испроцена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За фидију Смиљанић-Илију.”
Друго бјеше Мари муштерија
А од Босне Шарац Махмут-ага,
Те Марији књигу начинио :
„о Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Махмут-агу,
„Па ћеш бити у двору госпођа?”
Кад Марији и та књига дође,
Књигу гледа, одмах другу пише,
Пак је шаље Шарац-Махмут-аги:
„0 Турчине, Шарац-Махмут-ага!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За сокола Смиљанић-Илију."
Треће бјеше цури муштерија
А некакви Кудуз-Дел-Алија,
И он Мари књигу оправио,
Овако је њојзи говорио:
о Маријо, секо Бурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Дел-Алију,
„Пак ћеш бити у двору госпођа?”
Кад Марија и ту књигу прими,
Њу ми гледа, намах другу пише,
Овако је њему говорила:
„0 Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
„Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За јунака Смиљанић-Илију."
Такве Мара књиге оправила,
За тим време мало постајало;
Бре да видим Смиљанић-Илију!
Стаде купит” кићене сватове
По Котару и около њега ;
Кад Илија свате покупио,
Он се диже Лијевну б'јеломе
А да води Мару Бурковића.
Кад су дошли л'jевну на крајини,
Тамо су их л'јепо причекали,
Придржали три четири дана,
Земан дође, треба путовати, Пак повикну чауіш по сватов’ма: „Хазур свати, хазур је ђевојка! „Земан дође, да се двору пође.” Тад' ђевојку браћа изведоше, Дадоше је младијем ћевер'ма, А сватове редом дариваше, Све по реду што за кога бјеше; Пак се свати тада подигоше , и пођоше пољем широкијем ; Кад су били низ поље широко, Сви сватови шемно и весело: Који има коња од мејдана, Поиграва пољем широкијем; Ко имаде гр.хо поуздано, Попијева пјесне од јунака. Тако свати весело иђаху, Ал' не иде Смиљанић Илија, Већ се јунак тешко замислио, C миром јаше дебела пута.ља; Од сватова никога не гледа, Ал' га гледа лијепа ћевојка, Не могаше срцу одољети, Већ до Ила догони дората, Пак Илији стаде говорити : „0 бора ти, драги господару! „А што си се тако замислио ? „Што је теби ? каква је невоља? Сви сватови шемно и весело, „А ти јеси тешко невесео ? „Ах! кажи ми, ако сам ти мила!"
Тад” говори Смиљанић Илија: „Чујеш мене, Маро Бурковића! „Пред нама је Пролога планина, „Пак знадеш ли, Маро Бурковића, „Који су те сватови просили „Од Турака , драга душо моја ? Данас сва три јесу у Прологу „И довели чету у планину, „УФатили све бусије редом: „Није ласно проћи кроз планину: „За то сам ти данас невесео.” Кад Илију Мара разумела, Она њему другу проговара: „Господару, кад се бојиш тако, „Да проведеш свате кроз планину, „Дај ти мени мушко одијело, „И дај мени свијетло оружје, „Ја һу поћи прва у планину, „И уздам се у Бога вишњега, „Да ћу проћи у кршне Котаре." Кад Илија Мару разумијо, Не знаде јој друго говорити, Већ он скида с себе одијело, Па га даје лијепој ћевојци, и даје јој свијетло оружје; Бре да видиш лијепу ћевојку! Кад обучеђузел одијело Све
у срми и у чисту злату, А
припаса свијетло оружје, Начини се млада сератлија, А ћевојка и од себе л'jепа;
|