Још лијепо њему зафалише,
Оде сваки свом бијелу двору,
Сам остаде Петровић Стеване;
Узе јунак лијепу ђевојку,
Па је баца за се на вранчића,
Оде здраво бијелу Мостару;
Када дође двору бијеломе,
Узе Анђу за бијелу руку,
Те је води у бијелу цркву,
И вјенча је себи за љубовцу;
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.
Бог сам знаде јели тако било,
А ми, браћо, да се веселимо.
Откада је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио
Што је данас на ову годину
У Лијевну граду бијеломе
Мила сестра Ђурковић-сердара,
По имену лијепа Марија;
Глас је дала на четири стране.
Испроси је Смиљанић Илија
Из приморја из кршних Котара;
Ал' на Мару просци навалили,
Браћо моја, са четири стране;
Најпослије Турци навалили,
А просити лијепу Марију:
Једно бјеше цури муштерија
Од крајине Куна Хасан-ага,
Пак Марији књигу начинио,
И у књизи овако говори:
„О Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија;
„Хоћеш поћи за ме Хасан-агу,
„Пак ћеш бити у двору госпођа?"
Кад Марији така књига дође,
Ону гледа, намах другу пише,
Те ју шаље Куни Хасан-аги:
,0 Турчине, Куно Хасан-аго!
„Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За ђидију Смиљанић-Илију.”
Друго бјеше Мари муштерија
А од Босне Шарац Махмут-ага,
Те Марији књигу начинио :
„О Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Махмут-агу,
„Па ћеш бити у двору госпођа?”
Кад Марији и та књига дође,
Књигу гледа, одмах другу пише,
Пак је шаље Шарац-Махмут-аги:
„О Турчине, Шарац-Махмут-ага!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у крішне Котаре
„За сокола Смиљанић-Илију."
Треће бјеше цури муштерија
А некакви Кудуз-Дел-Алија,
И он Мари књигу оправио,
Овако је њојзи говорио:
О Маријо, секо Бурковића! „И ја сам ти, цуро, муштерија, „Хоћеш поћи за ме Дел-Алију, Пак ћеш бити у двору госпођа?” Кад Марија и ту књигу прими, Њу ми гледа, намах другу пише, Овако је њему говорила:
„0 Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу;
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За јунака Смиљанић-Илију."
Такве Мара књиге оправила,
За тим време мало постајало;
Бре да видим Смиљанић-Илију!
Стаде купит кићене сватове
По Котару и около њега;
Кад Илија свате покупио,
Он се диже Лијевну б'јеломе
А да води Мару Ђурковића.
Кад су дошли Л’јевну на крајини,
Тамо су их лјепо причекали,
Придржали три четири дана,
Земан дође, треба путовати,
Пак повикну чауш по сватов’ма:
„Хазур свати, хазур је ђевојка!
„Земан дође, да се двору пође."
Тад' ђевојку браћа изведоше,
Дадоше је младијем ђевер’ма,
А сватове редом дариваше,
Све по реду што за кога бјеше;
Пак се свати тада подигоше,
И пођоше пољем широкијем;
Кад су били низ поље широко,
Сви сватови шемно и весело:
Који има коња од мејдана,
Поиграва пољем широкијем;
Ко имаде грло поуздано,
Попијева пјесне од јунака.
Тако свати весело иђаху,
Ал' не иде Смиљанић Илија,
Већ се јунак тешко замислио,
C миром јаше дебела путаља;
Од сватова никога не гледа,
Ал' га гледа лијепа ђевојка,
Не могаше срцу одољети,
Већ до Ила догони дората,
Пак Илији стаде говорити :
„О бора ти, драги господару!
„А што си се тако замислио ?
„Што је теби ? каква је невоља,
Сви сватови шемно и весело,
„А ти јеси тешко невесео?
„Ах! кажи ми, ако сам ти мила!”
Тад' говори Смиљанић Илија:
Чујеш мене, Маро Ђурковића!
„Пред нама је Пролога планина,
„Пак знадеш ли, Маро Ђурковића,
„Који су те сватови просили
„Од Турака, драга душо моја ?
„Данас сва три јесу у Прологу
„И довели чету у планину,
"Уфатили све бусије редом:
„Није ласно проћи кроз планину:
„За то сам ти данас невесео.”
Кад Илију Мара разумјела,
Она њему другу проговара:
„Господару, кад се бојиш тако,
„Да проведеш свате кроз планину,
„Дај ти мени мушко одијело,
„И дај мени свијетло оружје,
„Ја ћу поћи прва у планину,
,,И уздам се у Бога вишњега,
„Да ћу проћи у кршне Котаре."
Кад Илија Мару разумијо,
Не знаде јој друго говорити,
Већ он скида с себе одијело,
Па га даје лијепој ђевојци,
И даје јој свијетло оружје;
Бре да видиш лијепу ђевојку!
Кад обучеђузел одијело
Све у срми и у чисту злату,
А припаса свијетло оружје,
Начини се млада сератлија,
А ђевојка и од себе лијепа;
|