„Оставили до Ђурђева дана, „Докле буде траве за коњица, „За јунаке младих јагањаца." Проговори Лимун харамбаша: „Фала теби, царева делијо! „Кад си мени право казивао, „Да не губим млађане јунаке, „Да не цв'јељам жалостиве мајке." Пак наточи златан кондир вина, Те га даје на коња ђевојци; Ал' му вели лијепа ђевојка: „А бора ти, Лимун-харамбаша! „Даруј мени овај кондир златан ; „А тако ми моје вјере тврде! „Докле дођем у. Стамбола града, „Послаћу ти двије демишћије „Све у чисту заливене злату." Даде хајдук од злата кондира, Мара оде преко Романије
Пјевајући, коња играјући.
Кад је сишла к пољу Сарајевском,
Угледала дрво бадемово,
Под бадемом чардак од биљура,
пред двором три кола играју,
У колу је сека Јованова,
Колом игра, колу пјесму каже,
Припијева брата и невјесту;
Сјаха с коња прелијепа Мара,
С коња сјаха, у коло се фата
До лијепе Јованове секе,
Пољуби је и два и три пута :
„Дај муштулук, Јованова секо!
„Ето теби браће и невјесте.”
Ражљути се Јованова сека,
Из кола се млада истргнула.
У то доба Јово и сватови,
Куне сека свога брата Јова:
„Бог т” убио, мој брате Јоване!
„Што ти шаљеш незнане јунаке?
„Уфати се до мене у коло,
„Пољуби ме и два и три пута."
Насмија се Сарајлија Јово:
„Није оно незнана делија,
„Већ је оно драга снаха твоја.”
Мили Боже, чуда великога!
Да л' пуцају Задарски топови ?
Да л' духају приморски вјетрови,
Те удара јека у планину?
Нит' пуцају Задарски топови,
Ни духају приморски вјетрови;
Већ сватови и воде ђевојку,
Они међу ћумишли пиштоље.
Кад бијаху друму на раскршћу,
Ал говори лијепа ђевојка:
„0 чу ли ме, куме и ђевере!
„Зазор ми је у вас погледати,
,,А камо ли с вама говорити;
„Земан дође, ваља говорити:
„Кад сам била лудачка код мајке,
„Просио ме Плетикоса Павле
„Седам пута у седам година,
„Он просио, не даде ме мајка,
„С мене Павле оде у хајдуке 65),
„И сад њега у хајдуке кажу
„У некакој Кунари планини,
„Шњиме кажу тридесет хајдука :
„Бојати се Плетикосе Павла."
Ал' говори куме и ђевере:
,,Не будали, наша мила снахо!
„Ако има Плетикоса Павле,
„Ако има тридесет хајдука,
„У нас има шездесет сватова,
„Не смје Павле на нас ударити."
Тек што они у ријечи били,
Али пуче тридесет пушака,
На мах пуче из горе зелене,
Мртвих паде тридесет сватова;
Опет пуче тридесет пиштоља,
Опет паде тридесет сватова;
Сама оста на коњу ђевојка,
А допаде Плетикоса Павле,
Те увати коња под ђевојком,
Одведе га врху на планину,
65) Догађало се и у наше вријеме, да момак с дјевојке ошиде у хајдуке, н. п. кад му је не даду, или кад му је ко препроси (испрошену или док се он још није оканно просити је) или отме.
Па он сједе пити рујно вино,
Служи му га лијепа ђевојка.
Но ђевојка млада невесела,
Она рони сузе од очију,
А пита је Плетикоса Павле:
„А Бога ти, лијепа ђевојко!
„Кака ти је голема невоља,
„Те прољеваш сузе од очију ?
„Ал' ти нисам лијеп ђувегија ?
„Ал' ти нису по ћуди сватови ?
„Ал’ти жалиш милосна ђевера ?
„Ако жалиш милосна ђевера,
„Ја имадем Милића сестрића,
„Којино је љепши од ђевојке,
„Он ће бити ђевер до ђевојке."
Но говори лијепа ђевојка:
„Господару, харамбаша Павле!
„Ја не жалим тога ни једнога:
Ти си мене лијеп ђувегија, „А добри су кићени сватови, „Лијеп ти је Милићу сестрићу, ,Може бити ђевер уз ђевојку ; „Но је мене данас најжалије, „Што ја немам свиленога дара, „Да дарујем кићене сватове, „Већ остаде друму на раскршћу." Превари се Плетикоса Павле, Те дозивље Милића сестрића: „0 чу л' мене, дијете Милићу! „Узми ујну за бијелу руку,
„Па је води друму на раскршће,
„Бе су оно свати изгинули,
Те нађите свилене дарове,
„Донесите врху на планину.
Кад то зачу дијете Милићу,
Узе ујну за бијелу руку,
Одведе је друму на раскршће.
Но да видиш лијепе ђевојке!
Каде нађе свилене дарове,
Она оде од леша до леша,
Те дарује по друму сватове:
Свакога је свата покривала,
Покривала свиленом кошуљом,
А по глави везеним јаглуком;
Каде нађе милосна ђевера,
Тад’говори лијепа ђевојка:
„О ђевере, мој злаћен прстене!
„Скоро ти ми на прсту бијаше,
„Скоро бјеше, па некуд отиде !
Што ли си се на ме наљутио,
"Тем не водиш за бијелу руку,
„Да дворимо кићене сватове?"
Мртва глава не зна говорити!
Заплака се лијепа ђевојка,
Па га покри срмали кошуљом,
А по глави злаћеним јаглуком,
Па отиде од леша до леша
Докле нађе милоснога кума,
Па га љуби у скут и у руку,
И говори лијепа ђевојка:
„Ао куме, моје јарко сунце!
„Добро ти ме бјеше огријало,
|
