„Па ми опет за горицу зађе !
„А што си се на ме наљутио,
„Те не држиш в'јенце и обоце,
„Те не вјенчаш твоју милу куму ?" 105
Мртва глава не зна говорити!
Проли сузе лијепа ђевојка,
Па га покри срмали кошуљом,
А по глави злаћеним јаглуком,
Па отиде млада кроз сватове
Докле нађе млада ђувегију,
Нађе њега у крв умрљана,
Из крви га мало извадила,
Па га брише свиленим јаглуком,
А љуби га међу очи чарне,
Па говори сирота ђевојка:
„А давори! да мој господару !
„Ја што си се на ме наљутио?
„Чарне очи, што ме не гледате?
„Б'јеле руке, што ме не грлите?
„Медна уста, што ме не љубите?
Што ли сте се на ме наљутила?"
Мртва глава не зна говорити!
Љуто писну лијепа ђевојка,
Љуто писну, као гуја љута,
Па га покри златали кошуљом,
А по глави злаћеним јаглуком,
Па повади ноже од појаса,
Те удари себе у срдашце,
Мртва млада покрај њега паде. -
Кад то виђе Милићу сестрићу,
Он побјеже гори на планину.
Но да видиш јада још горијех: Нешто хучи врху на планини, А вију се орли и гаврани. Мало дјете у напредак било Код студене воде овчарице, Али вода мутна и крвава И на њојзи два његова друга, Једно Мирко, а друго Маринко, Бијеле им руке исјечене, А по телу ране пограђене, Виде им се црне џигерице. Када дође Милићу сестрићу, Он упита два горска хајдука : „О Бога ви, до два моја друга! Што сте тако рана допаднули? 'Бе ли су вас преварили Турци, Те вас тако грдно изранили ? „Куд се ђеде мој мио ујаче, „Мој ујаче, Плетикоса Павле, „И његова дружина остала ?" Али веле два горска хајдука : „О чу ли нас, дијете Милићу! „Кад ти оде друму на раскршће „И одведе несретну ђевојку, „А удари од Грачаца Панца
„Изненада у нашу дружину,
„Погуби ни наших тридест друга,
„И твог ујка Плетикосу Павла ;
„Ту смо, брате, рана допаднули."
То говоре, а с душом се боре;
То рекоше, а душу пустише.
Када виђе дијете Милићу,
Проли сузе низ бијело лице,
Па отиде к двору бијеломе,
Да он рани остарјелу мајку.
Иво усарин и Аврам спахија.
Рано рани усарине Ива,
Рано рани, а с собом беседи:
„Ево данас годиница дана,
„Кад сам стару изгубио мајку;
„Немам брата ни миле сестрице,
„У невољи немам пријатеља
„Ван мог ата и светла оружја;
"Сам сам овде у мом белом двору,
Самоћа ми врло дотешчала,
„Идем право тражити девојку,
„А слуш'о сам јошт од моје мајке,
„Да је ћерца Ердељске банице
„Јединица лепота на гласу;
„Оћу сутра рано уранити,
,,Оседлаћу ата из потаје,
„Па ћу право двору баничину;
"Добијем ли Мару за љубовцу,
"Лепим ћу је даром даривати:
„Покрићу је свилом и кадиФОМ,
„Посућу је сву сјајним бисером,
„И даћу јој дванаест прстена,
„Којено сам од мајке добио,
„У њима је брез цене камење;
„Уз прстење иљаду дуката;
„Па ћу белу сазидати цркву,
„И чинићу многе задужбине,
„Наранићу сужна и невољна;
„И скупићу иљаду сватова,
„Да се знаде, чија је девојка;
„Ако л' ми је не кте дати мајка,
„Ја ћу Мару на силу отети,
„Макар своју изгубио главу."
Што је Ива с собом говорио,
То је брзо јунак учинио:
Извео је ата из потаје,
Скерлетом га до земље покрио,
Сувим златом скерлет попунио,
А бисером гриву преплетао;
Па господски себе накитио:
На се метну свилу и кадифу,
А на главу калпак од самура,
За калпаком од злата челенка,
Која вреди иљаду дуката;
И припасо то светло оружје,
Које мало у јунака наћи;
Право оде двору баничину.
Кад је био двору на авлији,
Марина га дочекала мајка,
Одвела га двору на чардаке,
Гди је Мара ситан везак везла;
Ива им је Бога називао,
Баница му Бога приватила,
Па му она тијо говорила:
„Које добро, незнани јуначе ?"
Онда Ива њојзи одговара:
„Чу ли мене, госпођо банице!
„Слушао сам јошт од моје мајке,
„Да ти имаш нецењено благо,
„Твоју ћерцу милу јединицу,
„И мени је мајка говорила,
„Да је лепша од белога дана,
„Нит' јој друге у Ердељу има
„У лепоти нити у доброти :
„Њу сам дош'о у тебе искати,
„Самоћа ми младу дотешчала,
„Немам брата ни миле сестрице,
„А стару сам изгубио мајку:
„Добијем ли Мару за љубовцу,
„Оћу белу сазидати цркву,
„И чинићу многу задужбину,
„Наранићу сужна и невољна;
„Јер сам главом усарине Ива."
Па се онда Мари окренуо
И лепим ју даром даривао:
Покрио је свилом и кадифОМ,
И посуо сву сјајним бисером,
Пред њу метну дванаест прстена,
У њима је брез цене камење;
Уз прстење иљаду дуката.
Ал' баница поче беседити,
У беседи тешко узданула:
„Ој Бога ми, усарине Иво!
„Ја на теби мане не налазим,
„Али Мара за удају није :
|
