„Сад је Мари тек трин’ест година." На то Ива лепо одговара:

Чекаћу је за годину дана." Не можʼ мајци на ино да буде, Веће поче право говорити : „Господару, усарине Иво! „А тако ми среће и очију! „Ја на теби мане не налазим, „И радо би тебе зетом звала, "Ал' сам Мару другом наменила, „Наменила Авраму спаији,

И већ ју је младу испросио „И господским даром даривао, „Прстен дао, свадбу одредио, „И скоро ће са сватови доћи, "А мало јој рока оставио, „Мало рока, три недеље дана, „Док отиде своме белом двору „И покупи кићене сватове." Кад је Ива речи разабрао, То је њему врло жао било, Па срдито говори баници: „Чу ли мене, госпођа банице! Отићи ћу у ту гору чарну, Чекаћу је среди горе чарне, „Све ћу њене свате погубити, И Мару ћу на силу отети, "Ја ћу своју изгубити главу." То изрече, па на ноге скочи, Довати се ата помамнога,

99

99

Оде право своме белом двору,

85

90

95

100

105

110

115

Пак сакупи дванаест усара,
С њима оде у ту гору чарну ;
А кад дош'о среди горе чарне,
Тамо био две недеље дана
И чекао Арвама спаију
И његове кићене сватове.
Што чекао, то је дочекао:

Тек што прођу две недеље дана,
Ал ето ти Арвам са сватови,
Отидоше двору баничину,

Баница и лепо дочекала,
И лепо је Мару оправила

И господским руом оденула;
Па је онда Мару световала:

120

125

135

„Слушај, Маро, слушај, слатка рано ! 130 „Док пређете преко поља равна И дођете у ту гору чарну, „Моли кума, моли старог свата, „Да устегну коње витезове, „Да уставе свирке и бубњеве, „Да не бију гласни таламбаси, „Нек савију алаје барјаке: „Да не чује усарине Ива, „Који те је у мене просио, Па се на ме врло наљутио, Чекаће вас среди горе чарне; А кад дођеш Аврамову двору, „Пази њега, као очи своје;

Заовице, као и сестрице;

, Деверове, к'о браћу рођену; „А свекрву, као своју мајку;

140

145

Мила свекра, к'о свога бабајка.”
Дигоше се кићени сватови,
Одведоше лепоту девојку,
Минуше се преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба;
Ударају бубњи и свирале,
Ударају гласни таламбаси,
И вију се алаји барјаци.
Кад су били у ту гору чарну,
Тад беседи лепота девојка :
„Мили куме, мили стари свате!
„Зазор мени у вас погледати,

99

А камо ли с вама беседити:

„Устегните коње витезове,
„Заустав’те свирке и бубњеве,
„И савијте алаје барјаке:
„Пред нама је гора усарита,
„У њој има дванаест усара,
„И тринести усарине Ива,
„Који ме је у мајке просио,

99

"

И лепим ме даром даривао :

Покрио ме свилом и кадифОМ,

„И посуо сву сјајним бисером,
„Дао ми је дванаест прстена,
„У њима је брез цене камење;
„Уз прстење иљаду дуката;
„Ал’ме мајка њему није дала,
„Па се на њу врло наљутио,
„Чекаће нас среди горе чарне."
Но то свати ни да ају не he,
Већ пуштају коње витезове,

150

155

160

165

170

175

Ударају свирке и бубњеве,
Ударају гласне таламбасе,
Вијају се алаји барјаци;
То зачуло дванаест усара,
Па казују усарину Иви:
„Господару, усарине Иво.
„Ево свати Аврама спаије!"
Кад је Ива речи разабрао,
Брже скочи на ноге лагане,
Изненада свате нападоше,
Сви су свати на ма изгинули,
И сам главом Арвам младожења;
Тад беседи лепота девојка:
„Богом брате, усарине Иво!
„Остави ми бар ручна девера,

„С ким ћу млада до мајке отићи
„Без колачи и без убрадача.”

Кад то чуо усарине Ива,

Удари се руком по колену,

Па је онда Мари беседио:

„Кучко једна, лепото девојко!

"За шт ме ниси прије братимила,

Све би сам ти свате оставио

„И баш главом Аврама спаију?"

Кад је Мара речи разабрала,
Она писну, кано љута гуја,
Па савила скуте и рукаве,
Међ' мртве је свате загазила,
Љуби свата једног до другога,
Па најпосле Аврама спаију,
Па је онда њему беседила:

180

185

190

195

200

205

„Ој Авраме, несуђени друже!
„А што си се на ме расрдио ?
„Медна уста, што ме не љубите?
„Бели зуби, што се не смејете ?
„Беле руке, што ме не грлите?
„Црне очи, ішто ме не гледате?

„A

зар сте се на ме расрдиле, „Да ја тужна мало дара носим ? „А ја јадна доста дара носим:

, Сваком свату везену мараму, „А тебека златна бошчалука,

,,

„Твојој мајки од мака кошуљу,
„Више злата, него танка платна,
„Под грлом јој пуце јадиково,
„Јадиково и чемериково,
„Кудгод оди, нека јадикује,
„А гди стаје, да чемерикује:
,,Ово ми је од снае кошуља,
,,,Поведене, а недоведене;
„Двори су јој среди горе чарне.
Па потрже ноже од појаса,
Удара се млада у срдашце:
„Када није Аврама спаије,
„Нека није ни мене девојке."
То изусти, па душицу пусти.

99991

210

215

220

225

230