Или грми, ил' се земља тресе,
Или бије море о мраморје?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нити бије море о мраморје:
Кнез Милутин жени свога сина,
Окумио кума Владисава,
Старог свата млада Велисава,
Свога Ћиру девер' до девојке;
На пооду световао Ћиру:
„Ао Ћиро, моје чедо драго !
„Кад дођете у Дрекаловиће
„Код војводе нова пријатеља,
„Старијега паз' каʼ родитеља,
„А млађега као браца свога;
„Не чин' крви брату на весељу.
Па с’оданде свати подигнули,
И одоше у Дрекаловиће
Ка војводи нову пријатељу.
Игра Ћира с пријатељицама,
Играли су за три бела дана;
Кад сʼ учини међ' сватови кавга,
Ћира иде, те кавгу замири ;
Опет игра с пријатељицама.
Кад четврти данак освануо,
Онда Ћира поче беседити:
"Баба ми се на конака нада."
Изведоше госпођу девојку,
Предадоше ручноме деверу,
Дигоше се свати путовати.
Кад дођоше у клисуру тврду,
Сви прођоше пијани сватови,
А остаде Ћира и девојка;
Кад су били сред клисуре тврде,
Пуче пушка из клисуре тврде,
Да удари девера девојки;
Ал' Бог даде, ране не зададе,
Од главе му скиде кићен калпак,
Паде калпак на земљицу црну;
Скочи Ћира од коња витеза,
Узе калпак па метну на главу,
Коња даде госпођи девојки :
„Држде, снашо, коња брацинога,
„Да погледам, ко то пушке баца."
Кад онамо девере Ћирјаче,
Пушке баца Грчићу Манојло ;
Па једну је пушку избацио,
A другу је Фришко напунио,
У итошти шипку преломно,
Те не може зрно да сатера.
А кад дође девере Ћирјаче,
Удари га шестопером златним,
Шестопером у плеће јуначко,
Јадно Грче паде земљи чарној,
Њему Ћира савезао руке,
Одведе га госпођи девојки;
Грли Ћира госпођу девојку :
„Благо брацу, кад си тако верна!
„Кад си брацу коња додржала
Па уседе на коња витеза,
Удари га оштрим мамузама,
Па достиже кићене сватове:
„Фала куме, фала стари свате!
Остависте м' у клисури сама,
,Ћа сирома изгубити главу,
"У мало ме Грче не изеде."
Онда вели куме и старојко:
„Немој, Ћиро, наше чедо драго!
„Не чин крви брацу на весељу,
Него се ви Богом побратите,
„А лепо је и бити и рећи,
,,Два девера код једне девојке."
То је Ћира свате послушао,
Те Грчету одрешио руке.
Кад дођоше кули Комненовој,
Онде свати конак учинили,
Два девера у кулу с девојком,
А сватови да чувају стражу;
Гди је стража од пијани људи?
Гди ко стао, онде и легао,
Гди легао, онде и заспао;
А устало Грче невијерно,
Украло је од Ћире ножеве,
Удри Ћиру у срце јуначко,
Погоди га кроз снашину руку,
А запишта жалосна девојка:
„Јао 'Ћиро, рођени девере!
„Ја ћу моју преболети руку,
"Ал' ти твоју рану никад не ћеш.”
Уста Ћира на ноге јуначке,
Па избаци пушку кубурлију:
„А на ноге, кићени сватови!
„Време нам је да ми путујемо."
Пођипаше кићени сватови:
„А што си се помамио, Ћиро?
„Јоште није путовати време."
А приступа жалосна девојка,
Распиње му пуца на долами,
Па му црпе крвцу из недара:
„Јао Ћиро, рођени девере!
„Ја ћу моју преболети руку,
„Ал’ти твоју рану никад не ћеш.”
Јунаку је невоља голема :
Сест не може, а лећи не може;.
Опет баци пушку кубурлију:
"А на ноге, кићени сватови!
„А
„Време нам је већ да путујемо."
Пођипаше кићени сватови,
Сваки свога коња опремио,
Ћира спрема свога и снашина;
Дигоше се с Богом путовати,
Пријеђоше гору Чичавицу,
Пријеђоше гору Ступчаницу,
Па сиђоше на воду Цетињу:
Који пије, који се умива,
Који поји коња на Цетињи;
Девер Ћира поче беседити:
„Чујеш ли ме, да мој мили куме!
И чујеш ли Велисаве стриче!
„Приватите госпођу девојку,
То је снаша и моја и твоја,
„То је добро и моје и твоје;
„Ја ћу ићи на муштулук баби."
Па се диже, оде двору своме;
Под Никшићем дивно коло игра,
У том колу сестра Ћирјакова,
Све је коло главом надмашила,
Далеко је Ћиру угледала,
Па отрча на муштулук баби:
„Красни бабо, Милутине кнеже!
„Ето Ћире, а нема сватова!”
А кад Ћира дође двору своме,
Своме баби поче беседити:
„Красни бабо, Милутине кнеже!
Нисам ли ти беседио, бабо,
„Да не просиш прошене девојке ?
„Привати ме са коња витеза,
„Спусти мене на зелену траву,
„Пак ти седи поред мене. бабо,
„Да ти метнем на криоце главу,
Ти ми метни на срдашце руку."
Привати га Милутине кнеже,
Привати га са коња витеза,
Спусти њега на зелену траву,
Па му узе на криоце главу,
И метну му на срдашце руку.
Девер Ћира поче беседити:
„Чујеш ли ме, мој рођени бабо!
„Девојка је испрошена била,
„Испросио Грчићу Манојло,
„А ти си је препросио, бабо!"
То изрече девере Ћирјаче,
|