То изрече, с душом се растаде,
Па га сакри кнеже Милутине,
Сакрио га доле у подруме;
Све замири Милутине кнеже.
Кад дођоше кићени сватови,
А запишта жалосна девојка:
„Јао Ћиро, рођени девере!
„Нисам ли ја тебе беседила,
„Ја ћу моју преболети руку,
„Рану твоју ти преболет не ћеш?"
Стаде писка по господску двору;
Све замири Милутине кнеже,
Те играше свати и певаше,
За убава за три бела дана;
Кад четврти данак освануо,
Онда кнеже саранио Ћиру.
Па беседи Милутине кнеже:
„Једʼте, пијте, моја браћо драга!
"Кнез Милутин чини два весеља:
„Једног жени, другог сарањује."
По томе је мало постајало,
Па је кнеже чету сакупио,
Те отиде у клисуру тврду,
Те увати Грчића Манојла,
Расече га на четир’черака,
Обеси га на четири друма,
Те освети својега Ћирјака,
Освети га, ал' га не поврати.
Винце пије Сењанине Иве
У пунице и у заручнице,
Види му се винце кроз гръоце,
Биле руке кроз танке рукаве;
Вран му перчин били врат прикрио;
Било лице, мрка наусница;
Гледала га из куле дивојка,
Пак је милу мајку дозивала:
„Ну, старице, мила моја мајко!
„Ти изајди кули на пенџере,
„Па погледај прид дворе бијеле,
„Како Иве рујно вино пије:
„Племенит је, мила моја мајко!"
А мајка је њојзи говорила:
„Мучи, ћерце, да би замукнула!
„Девет и је у матере било,
Осам и је од урокʼ умрло,
И Иван ће, ван да Бог не даде."
Пак дозивље милу мајку своју :
„Ну, старице, мила моја мајко!
, Ево ме је врло заболило,
„Бог ће дати, да ће добро бити;
„Стери мени мекане душеке;
„Не стери ми дуго ни широко,
„Јер ти не ћу боловат за дуго."
Пак се маши у џеп од доламе,
И извади од злата јабуку:
„На то теби, мила моја мајко!
„То ми подај заручници мојој,
„И реци јој, мила моја мајко!
„Ако буде рода господскога
„Кајаће ме годину данака;
„Ако л буде рода орјатскога,
„Не ће, мајко, ни неди.љу дана."
То изусти, душицу испусти
Говорећи с милом мајком својом.
Када види Иванова мајка,
Узимала од злата јабуку,
Тер је носи његовој дивојци :
„На то теби, драга душо моја!
„Ово ти је Иве оставио,
„И река” је Иве дите младо:
„„Ако будеш рода господскога,
,Кајаћеш га годиницу дана;
"Ако л' будеш рода орјатскога,
„„Не ћеш, душо, ни недиљу дана.
Дивојка је рода господскога,
Кајала га три године дана;
За годину лишца не умила,
А за другу косе не чешљала,
А за трећу била не носила;
Већ кајала свеђ' Иву млађана;
Ал. јој скоро Бог и срића даде:
Испроси је бане од Будима,
Испросио и прстеновао,
И кићене свате сакупио:
Два дивера под њом коња воде,
А четири над њом сајфан носе;
Кад су били двору Иванову,
Говорила са коња дивојка:
„Бора вами, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале
„Док прођемо дворе Иванове,
„Да не види Иванова мајка,
Да у срцу не понови рана.
А вели јој бане од Будима:
„Муч, не лудуј, драга душо моја!
„И још кајеш Ивана млађана!"
А вели му гиздава дивојка:
„Вира моја, бане од Будима!
„Ја ћу бити у твом билом двору,
„Још ћу кајат' Ивана млађана.
Кад је бане ричи разумно,
Он повади од бедрице ђорду,
И осиче дијевојци главу,
Летећ' јој је глава говорила:
„Волим, да сам сада погубљена,
„Нег' да ме је бане обљубио,
„Када није мој драги драгане,
„Мој драгане Сењанин Иване!"
Женидба Милића барјак шара66).
Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке :
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић-барјактаре!
„Ти обиђе земљу и градове
„Од истока паке до запада,
„А по ћуди не нађе ђевојке,
„Но ти хоћу једно чудо казат’:
„Ено за те љепоте ђевојке
„У Загорју украј мора сиња,
„У онога Вида Маричића;
„Чудо људи за ђевојку кажу:
66) Мјесто Милића барјакшара једни пјевају Сарајли
|