„Танка струка, а висока стаса,
„Коса јој је кита ибришима,
„Очи су јој два драга камена,
„Обрвице с мора пијавице,
„Сред образа румена ружица,
„Зуби су јој два низа бисера,
„Уста су јој кутија шећера;
„Кад говори ка' да голуб гуче,
„Кад се смије ка' да бисер сије,
„Кад погледа, како соко сиви,
„Кад се шеће као паунице;
„Побратиме, сва ти је гиздава,
„Далеко јој, веле, друге није.
„А Виде је красан пријатељу,
„Према тебе, према дома твога;
„Сва је слика, мио побратиме!
„А и Виду није за те криво,
„Без ријечи даће ти ђевојку;
„Нит' је проси, ни јабуке даји,
„Већ ти купи кићене сватове,
„Пак ти иди Виду по ђевојку."
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме,
Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене,
Добре коње прије нејахане :
Кума куми Јанковић-Стојана,
Старосвати Пивљанина Баја,
А ђевери Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по ђевојку.
Кад су били прем' Видову двору,
На пенџер се Виде наслонио,
Па кад виђе кићене сватове,
Сам је собом Виде говорио:
„Мили Боже, лијепијех свата!
„Чији ли су, куд ће по ђевојку ?"
У ријечи, коју бесједио,
Пред дворе му свати дојездише,
Ђувеглија ријеч приватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу!
Моји свати са Херцеговине,
„Потегли смо на Бога и срећу
„А по твоју шћеру Љепосаву."
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отворајте врата!
Сватовима коње приватите,
„Водите их у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу."
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлији врата,
Под гостима коње приватише,
Коње воде у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части свате три бијела дана,
Док наврши, што је коме драго;
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сестру изводила,
Ја каква је цура «Бепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господког лица и ођела;
Сви сватови ником поникоше,
И
у црну земљу погледаше,
Ја од чуда лијепе ђевојке.
Но говори цури ђувеглија:
„Ој пунице, ђевојачка мајко!
„Или си је од злата салила ?
„Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
„Или ти је Бог од срца дао?"
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре !
„Нити сам је од злата салила,
„Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао: „Девет сам их такијех имала, „Осам их је удомила мајка, „Ни једне их није походила, „Јер су јадне рода урокљива, „На путу их устријели стрјела." Кроз плач зета пуница дарива, Дарива га злаћеном кошуљом. Ал да видиш и чуда и фале! Каква дара тасте зету даје: Гиздава му поклонно вранца, Врана коња, брате, без биљеге,
А на вранцу чултан до кољена :
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
C друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му шуре пешкеш дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љелосаву.
А кад Милић дара приватно,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:
Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,
Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Огидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,
Па говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
„Зазор мене у те погледати,
"А камо ли с тобом говорити,
"Ал' нагони мука на невољу :
„Кажи куму, кажи старом свату,
„Нек уставе суре бедевије,
„Нек угасе свирке и поп'јевке,
„Уз јелике прислоне барјаке,
„Нек ме скину са добра коњица,
„Нек ме спусте на зелену траву;
„Љуто ме је забољела глава,
„Јарко ми је омрзнуло сунце,
„А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!” Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани куме, стани стари свате! „Стани, побро, Милић-барјактаре! „Уставите свирке свеколике, "Угасите сватске даворије, „Уз јелике прислон'те барјаке, „Да скинемо са коња ђевојку;
Буто тужи моја мила снаша, «Буто ју је забољела глава, Јарко јој је омрзнуло сунце, „А црна јој земља омиљела, „Бог би дао, да би добро било!" Тад стадоше кићени сватови, Уставише свирке и поп’јевке, Бевер скиде са коња ђевојку, Па је спусти на зелену траву,
|
