Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић барјактаре ;
Бувеглија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
„Ту ли тебе суђен данак нађе!
„Ни код мога ни код твога двора,
„Ни код моје ни код твоје мајке,
„Већ у гори под јелом зеленом !"
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошими дукатим’;
Чело главе воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадище ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв'јећем;
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна! „Црна земљо, не буди јој тешка!
„Вита јело, пусти широм гране,
„Начини ми заручници лада;
„Кукавицо, рано је не буди,
„Нека с миром у земљи почива!"
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићени сватови!
„Хајте, браћо да ми путујемо, Хајде сваки, како који може,
„А ја идем, како коњиц може
„Мојој старој на муштулук мајци.”
Дигоше се с Богом путовати,
Сваки иде, како који може,
Милић оде, како коњиц може.
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе предањ ишетала,
Коња грли), а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре!
'Бе су свати, ђе ти је ђевојка?
„Водиш ли ми замјеницу, сине,
„Која ће ме јутром замјенити,
„Двор помести, воде донијети,
„Поређати господске столове ?"
Ал' бесједи Милић барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
„Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
„Ни код мога ни код свога двора,
„Ни код моје ни код своје мајке,
„До у гори под јелом зеленом!
„Но старице, моја слатка мајко!
„Брзо трчи двору бијеломе,
„Па ми стери мекану постељу,
„Ни дугачку ни врло широку,
„Јер ти дуго боловати не ћу."
Проли сузе Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Како дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мртав належао;
Кад то видели кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше;
Саб.љама му сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише Милић-барјактара
Куда јарко смирује се сунце.
Оста јадна саморана мајка,
Она кука како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она иде своме винограду,
Косу реже, па виноград веже,
Сузе лије, чокоће залјева,
Винограду тихо проговара:
„Винограде, мили рукосаде!
„Ко је тебе мене засадио,
„Никада те веће брати не ћe!"
Када буде на заходу сунце,
Тад излази Милићева мајка,
Па говори, а за сунцем гледа:
„Благо мене и до Бога мога!
„Благо мене, ето сина мога!
„Ето г” мајци, ђе из лова иде,
„Носи мајци лова свакојака !"
Ни би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
„Иде с воде, носи воде ладне,
„Хоће мене стару замјенити!"
Ни би снахе, ни од снахе гласа,
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.
Запросно војвода Воине
На далеко лијепу ђевојку,
У онога дужда од Млетака;
Воин проси, дужде му је даје;
Он предаде прстен и јабуку ;
Свадбу глави за годину данах,
Па ондолен на дворове пође;
Теке дође, Воин се разбоље
А од срца болести јуначке;
Он болова три године данах,
Ни умрије, ни му боље било.
Бевојци се чекат досадило,
Па је ситну књигу направила,
Воину је бјеше оправила :
„О Воине, о мој заручниче!
„Купи свате, хајде за ђевојку.
„Јер ме коре моје снахе младе:
„Да сам добра, ја бих дома била."
Кад Воина књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Он је другу књигу накитио,
Те је посла рођаку својему
А на име војеводи Јанку:
„Купи свате, хајде за ђевојку,
„На моје је име преварите,
„За тобом је, брате, доведите.
Кад је Јанка књига допанула,
Он на прешу окупи сватове,
Поведе их дужду на дворове,
Дивно дужде свате дочекује,
Па им даје даре и ђевојку.
Ондолен се свати подигоше;
Глас допаде војводу Воина:
Ево свати и воде ђевојку.
Но је Воин мајци бесједио:
„Увиј мене свиленијем пасом,
Изнеси ме под неранџу жуту,
„Да ја виђу моје несуђење."
Скочи стара, дивно га обуче,
Изнесе га под неранџу жуту;
Према њега дођоше сватови.
Кад погледа лијепа ђевојка,
И угледа војводу Воина,
Беверима ријеч говорила:
|