Page images
PDF
EPUB

„А за Бога, моји два ђевера! „Ко је она лијепа делија,

99

„Штоно сједи под неранџу жуту?
„Диван ли је, јади га убили!

„Но је њему потавњело лице.”
Сватови јој казаше Воина.
Но ђевере млада умолила,
Те отиде шњима до Воина,
И Воина за болинак пита.
Воин бачи у џепове руке,
Те извади до три бурме златне
Ма ти ово, моје несуђење!

99

99

[ocr errors]

Те сам даре за те сигурава”,

Три ковача три године данах.”
А ђевојка прифати дарове,
Па се маши руком у њедрима,
И извади од злата кошуљу,
Те ју даје војводи Воину :

99

Ма то тебе, залудња радости!
Те сам даре за те сигурала,
„Три везиље три године данах.
Дароваше с', па се раздвојише.
Ту Воину душа испанула;
Глас допаде на коња ђевојку,
Па говори млада ђеверима:

99

Скините ме са коња на траву,

99

„Да се млада подијелим с душом."

Како рекла, тако учинили,
Бевојка се с душом подијели.
Оно црче једно за другијем.
То је било кад се и чинило.

45

50

55

60

65

70

75

80.

Хасанагиница.

Ова је пјесма први пут наштампана 1774 године у путовању Форшисовом по Далмацији, и то Латинскијем словима с преводом Талијанским; а из овога превода превео ју је Геше 1789 године на Њемачки језик: тако је она прва наша народна пјесма, која се појавила у ученој Европи. Из путовања Фортисова ја сам је 1814 године преписао нашијем словима и онда овдје наштампао. У поменутој Фортисовој књизи она је наштампана са много штампарскијех, а по свој прилици, и писарскијех погрјешака, које сам ја, колико сам и како сам онда знао, гледао да поправим. Послије је више за то нијесам штампао, што сам све очекивао, не ћу ли је у народу гдје од кога чути; но до сад нигдје ни спомена. Да је Фортис казао мјестимице гдје ју је чуо и преписао, ја бих путујући по Далмацији ишао онамо и питао најстаријих људи и жена; али он то није назначио. Тако је ја сад опет овдје штампам по Фортису. Што сам прије поправио, нешто сам задржао, као што мислим да би народни пјевач према осталијем пјесмама казао; а гдјешто сам се и повратно к Фортису, што сам чуо да се у народу говори и пјева. Из онога, што је код гдјекојнјех ријечи и стихова доље назначено, познаће читатељ како главне промјене, тако и смјесу нарјечија, особито Босанскога и Чакавачкога.

Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови ?
Да је снијег, већ би окопнио,

Лабудови већ би полетјели 67);
Нит' је снијег, нит' су лабудови,
Него шатор аге Хасан-аге,
Он болује од љутијех рана 68),
Облази га мати и сестрица,
А љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам боље било,
Он поручи вјерној љуби својој:
Не чекај ме у двору б’јелому,
„Ни у двору, ни у роду мому."
Кад кадуна рјечи разумјела,
Још је јадна у тој мисли стала 69)
Јека 70) стаде коња око двора;
Тад' побјеже Хасанагиница,
Да врат ломи куле низ пенџере;
За њом трче дв'је ћере 71) дјевојке:
„Врати нам се, мила мајко наша!
„Није ово бабо Хасан-ага,

„Већ данџа Пинторовић беже."

[blocks in formation]

67) Полешјели, као и дјевојка и недјеља, то је по Дубровачкоме и Босанском говору. Гледај код броја 72. 69) Мјесто, од љушијех рана Фортис има: у ранами љушими! (Чакавачки и Кекавачки твор. падеж мјесто сказ.! А и осим тога ја мислим да је у нас приличније од рана него у ранама).

69) Сшала мјесто сшајала говоре Чакавци и Дубровчани. 70) Мјесто јека ја сам прије штампао шушањ, и мислим да би тако било приличније; али сам сад оставно

овако.

71) Према ћера (мјесто ћерка) има у књизи на странн 268 (у стиху 190) и 297 (у стиху 786) шћера.

И врати се Хасанагиница,
Тер се вјеша брату око врата:
„Да мој брате, велике срамоте!
„Гдје 72) ме шаље од петеро дјеце!”
Беже мучи, ништа не говори,
Већ се маша у џепе свионе 73),
И вади јој књигу опрошћења 74),
Да узимље потпуно вјенчање 75),
Да гре 76) с њиме мајци у натраге 76).
Кад кадуна књигу проучила,

25

30

12) Мјесто Гдје Фортис има Гди; тако и мјесто дјеце и дјецу има дице и дицу, и у стиху 70 ирид мјесто аред. То је све Чакавачки. Гледај код броја 67.

13) Мјесто свионе прије сам штампао свилене, али сад остављам овако (од свилне),

4) Мјесто опрошћења ја сам прије штампао опрошшења, а сад остављам овако, као што Чакавци изговарају све оваке ријечи.

15) Ја сад мислим да овај стих значи: да узме оне новце, што су јој, по Турскоме обичају, на вјенчању пред кадијом обречени, ако је муж пусти (ови се новци у Турака зову никјах-параси, откуда је и у нашијем народнијем пјесмама ниће мјесто вјенчање). Ако је овако, онда ни Фортису нијесу знали казати право значење овога стиха; јер он каже да то значи. да иде к мајци и да се може арсудаши.

76) Гре, као и послије у стиху 40 и 65 греде, то је Чакавачки, али се чује и у Црној гори; а отуда је и гредом, и узгред и мимогред, које се говори и у Србији. Мјесто у нашраге Фортис има у заштраге, али ја тако нигдје нијесам чуо.

Два је сина у чело љубила,

А двје ћере у румена лица,

А с малахним 77) у бешици синком
Одјелит' се никако не могла,
Већ је братац за руке узео

И једва је с синком раставио,
Тер је меће к себи 78) на коњица,
С њоме греде двору бијелому 79).
Ꭹ роду је мало вр’јеме стала,
Мало вријеме, ни 80) недјељу дана,
Добра када и од рода добра,
Добру каду просе са свих страна,
А највише 81) Имоски кадија.

") Малахан, малахна, нику, а и у Босни.

35

40

45

малахно говори се у Дубров

78) По нашијем народнијем пјесмама било би приличније за се него к себи, као што сам ја прије и штампао; али сад остављам овако.

79) Овај је стих у Фортиса овако: „С њоме греде у двору бјелому.” По свој прилици је Фортис рукопис од ове пјесме показивао некакоме ученом Далматинцу, као што и спомиње неке људе, који су знали Славенску граматику; па ваља да му је он гдјешто поиравио, казавши, н. п. да не ваља писати бијеломе ни бијелом, него бјелому; за то овдје у овакијем догађајима има свуда на крају у, а у народу је нашему код прил. имена првога скл. обичније е него у. Гледај мало даље код броја 83 и 84.

80) Мјесто ни Фортис има не; али ја мислим да је ни приличније.

81) Мјесто: А највише Фортис има Да мајвеће, које може бити да је штампарска погрјешка мјесто А највеће, као што би рекли Чакавци и Крањци.

« PreviousContinue »