Кадуна се брату свому моли :
„Ај тако те не желила, брацо!
„Немој мене дават' ни за кога 82),
„Да не пуца јадно срце моје
„Гледајући сиротице своје."
Али беже ништа не хајаше,
Већ њу даје Имоском кадији 83).
Још кадуна брату се мољаше,
Да напише листак б'јеле књиге,
Да је шаље Имоском кадији 84):
„Дјевојка 85) те л'јепо поздрављаше
„А у књизи лјепо те мољаше:
„Кад покупиш господу сватове,
„И кад пођеш њеном б'јелу двору,
,,Дуг покривач 86) носи на дјевојку,
„Када буде аги мимо двора,
82) Мјесто ни за кога Фортис има за никога, и по свој прилици ће му бити и то поправно какав граматик; јер и у нас и сад има људи, који говоре, да не ваља писати, н. п. ни у чијој кући, ни код кога, ни пред ким; него: у ничијој кући, код никога, пред
93) И овај је стих у Фортиса покварен са Имоскому мјесто Имоском. Гледај мало прије код 79.
34) И овдје је у Фортиса Имоскому мјесто Имоском. 85) Ја не знам, како се њој може казати дјевојка, кад је
била удата и има петеро дјеце? А овдје тако стоји и у стиху 65 и 66! Ја сам и то прије био промијенно, алн
86) Мјесто покривач Фортис има podkliuvaz!?
„Да 87) не види сиротице своје."
Кад кадији б'јела књига дође,
Господу је свате покупио,
Свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
здраво се повратили с њоме;
А кад били аги мимо двора,
Дв'је је ћерце с пенџера гледаху,
А два сина пред њу изхођаху,
Тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша!
„Да ми тебе ужинати дамо.”
Кад то чула Хасан агиница,
Старјешини свата 83) говорила:
„Богом брате, свата старјешина!
„Устави ми коње уза двора 89),
„Да дарујем сиротице моје."
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
Сваком сину ноже 90) позлаћене,
81) Мјесто Да Фортисима Нег (ваљада мјесто Нек); алн ја мислим, да је у овоме смислу боље да (Damit Gie nicht fche), него нек или нека (ie foll nicht feben). 88) Мјесто сваша Фортис има свашов, као што говоре Чакавци и Кекавци,
99) „Уза двора” је (мјесто уз двор) да се испуни стих. Ја сам прије штампао „иза двора”, али сад мислим да је овако приличније.
90) Мјесто ноже Фортис има нозве (nozve), и каже, да су то некаке чизме, за то сам и ја прије штампао месшве, али сад мислим да је најприличније за ноже.
Свакој ћери чоху до пољане 91);
А малому у бешици синку,
Њему шаље убошке хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
Пак дозивље до два сина своја :
„Ход'те амо, сиротице моје!
„Кад се не ће смиловати на вас
„Мајка ваша срца каменога 92).”
Кад то чула Хасан агиница,
Б’јелим лицем у земљу удрила
Упут се је с душом раставила,
Од жалости гледајућ’сироте.
Женидба бега Љубовића.
Запросио бего Љубовићу
На далеко лијепу ђевојку
У Крајини а у луци Бајној
Да би човјек рекао, да је нозве погријешено мјесто назуве (назувице); али се назувице носе у опанцима, којијех Турска господа не носе никако.
91) „чоху до пољане" значи: чохане хаљине до
92) Мјесто каменоға Фортис има argiaskoga, ваља да мјесто рђаскога, а ово мјесто рђавскога ; али ја до сад нити сам гдје чуо рђаскини рђавски, него само рђав. Могао би човјек помислити, да не буде argiaskoga мјесто хорјашскога; али и по смислу и по Фортисовом преводу мислим да је каменога најприличније.
У диздара од горњега града;
Бего проси, диздар му је даје:
Прстен ставља, свадбу уговара:
„Ова свадба до тридесет дана,
„Докле одем Невесињу равном
„И сакупим кићене сватове.”
Докле бего испроси ђевојку
Дарива сваста и пуницу
И свог таста од града диздара,
Цијо товар похарчио блага;
Пак се диже Љубовићу бего,
Те он оде Невесињу равном.
Каде дође бего на дворове,
Починуо трудан и уморан,
Њему ситна књига допанула
Од свог таста од града диздара,
Дивно га је диздар поздравио:
,0 мој зете, Љубовићу бего!
„Купи свате, ходи по ђевојку,
„Но не води туђина ђевера,
„Него брата, или братучеда,
Или свога Богом побратима."
Кад је бего књигу проучио,
Те он виђе што му књига каже,
Узмучи се Љубовићу бего:
Нејма брата, нити братучеда,
До једнога Богом побратима :
На далеко Коичић-Ивана
У ономе Млетку бијеломе;
Пак отоле ситну књигу пише,
Те је шиље Млетку бијеломе
А на руке Коичић-Ивану:
„Побратиме, Коичић-Иване!
„Ја сам скоро испросио злато
„У Крајини а у луци Бајној,
„Шверцу дивну од града диздара;
„Опреми се штогођ љепше можеш,
„Ходи мени, побро, у сватове,
„Да ми будеш ђевер уз ђевојку.”
Кад Ивану књига допаднула,
И он виђе, што му ситна каже,
То је њему врло мило било,
Опреми се што љепше могаше:
Он облачи од свиле кошуљу,
Пола злата, пола б'јела платна,
Врх кошуље зелену доламу,
А на ноге ковче и чакшире,
По долами од срме тканицу,
По тканици паса мукадема,
А за њега седам самокреса,
Међу њима ножа окована;
Врх доламе токе од три оке,
А на главу феса ФиноФеса,
На коме је кита од бисера,
Око њега од злата шамија,
На њој јесу два камена драга,
Пред којим се ходати виђаше
Усред тавне ноћи без мјесеца,
Као у дан, када сунце грије;
Пак отиде у своје подруме,
Те изведе вранца без биљега,
Оседла га седлом сребрнијем,
|