На разговор лијепој ђевојци,
Па ђевојци була бесједила:
Снахо моја, шћери диздарева! „Ја што си ми сјетно невесела? „Или жалиш Коичић-Ивана? „Ил” газију бега Љубовића?” Ма јој вели лијепа ђевојка: „О кадуна, Фазлипашинице! „Ја бих бега муштулука дала „За делију Коичић-Ивана." А кад була разумље ђевојку, Овако је ријеч бесједила: „Ти не бој се, моја снахо драга! „Добићу ти ја скоро Ивана." Пак отоле ситну књигу пише, Те је шиље Коичић-Ивану: „Мој посинче, Коичић-Иване! „Опреми се што прије узможеш, „Ходи к мене у поље Мостарско „Код Неретве код воде студене, „Да ти дадем шћерку диздареву. Кад Ивана књига допаднула, И он виђе што му књига пише, Опреми се што брже могаше, У сиње се море завозио Докле дође Макарију тврдом, Макарије здраво преходно, Примаче се пољу Мостарскоме; Него була пређе доходила И довела лијепу ђевојку; Па ђевојка були бесједила:
О кадуна, Фазлипашинице!
Ако не би Коичић-Ивана,
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Ја се натраг не ћу повратити,
„Но ћу сама себе кидисати."
У том дође Коичић-Иване.
Кад га виђе лијепа ђевојка,
Од радости грли га рукама,
Пољуби га у оба образа.
Ту ми Иван привати ђевојку,
Пашиницу дивно даривао:
Даде њојзи од злата папуче,
папуче пет стотин' рушпија,
Одатле се натраг повратио,
Он отиде низ Макаријево,
Докле дође мору на јалију
У сиње се море завозио,
Док је дош'о Млетку бијеломе,
Онђе крсти лијепу ђевојку,
Дивно име њојзи избираше,
Дивно име дилбер Анђелија;
Крстио је, пак вјенчао за се,
Шњоме диван пород изродио:
Двије шћери и четири сина;
Ране шћери, а позне синове,
Да заове снахе не застају,
Да с' у двору кавге не збивају.
То је било кад се и чинило,
Нама, дружбо, здравље и весеље!
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватно,
Него што је овијех година
Насред равна поља Невесиња,
У дворима бега Љубовића
Процватила Хајкуна ђевојка,
Мила сеја бега Љубовића.
Лијепа је, љепша бит' не може:
У струку је танка и висока,
Као да је до подне узрасла
Према тихом сунцу прољетноме;
Очи су јој два драга камена,
А обрве морске пијавице,
Трепавице крила ластавице,
Руса коса кита ибришима;
Уста су јој кутија шећера,
Бјели зуби два низа бисера;
Руке су јој крила лабудова,
Бјеле дојке два сива голуба;
Кад говори, канда голуб гуче,
Кад се смије, канда сунце грије;
Љепота се њена разгласила
По свој Босни и Херцеговини.
Њу ми просе многи просиоци,
Осим свију двоји досадише:
Једно ми је старац Мустаф-ага
Из Крајине од Новога града,
А друго је Зуко од Удбиње.
У једно се вече састанули.
На просидби лијепе ђевојке:
Старац даје хиљаду дуката,
И сувише од злата тепсију,
На тепсији исплетена гуја,
На глави јој алем камен драги,
Према ког се може вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Зуко даје дванаест дуката;
Јер у Зука нигђе ништа нејма,
Осим сабље и дебела ђога,
С којима се рани по крајини,
Као соко с крил'ма по облаку.
Тад' брат сеји стаде бесједити:
„О Хајкуна, мила сејо моја!
Тебе мајка како је родила,
„ Одмах те је другом намјенила; „Сад те просе многи просиоци, Осим свију ови су најбољи,
„Који су се у двору састали,
По имену старац Мустаф-ага Из Крајине од Новога града, "У њег има благо небројено, „Раниће те медом и шећером, „А одјеват свилом и кадифОМ; „А друго је Зуко од Удбиње; „Но у Зука нигђе ништа нејма, „Осим сабље и дебела ђога; „Сад ти бирај, мила моја сејо!
Кажи брату, за когʼ волиш поћи."
Сеја брату тихо одговара:
„Вољан буди, мој рођени брате!
„Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш;
„Ја б вољела за млада јунака,
„Макар нигђе ништа не имао,
Нег за стара, макар богатога;
„Није благо ни сребро ни злато,
Већ је благо, што је коме драго.”
Братац сеју не шће послушати,
Већ је даде преко воље њене
За Мустафу старца од Новога.
Кад Мустафа оде своме двору,
Купи свате, да води ђевојку,
И позивље од Удбиње Зука,
Да му носи барјак пред сватов'ма.
Скупише се кићени сватови,
И одоше по л'јепу ђевојку.
Кад дођоше двору ђевојачком,
Ту сједише три бијела дана,
А четврти данак устадоше,
Поведоше лијепу ђевојку.
Кад су били преко поља равна,
Тад' говори лијепа ђевојка
А на уво свом ручном ђеверу:
„Ој ђевере, мој злаћен прстене!
„Које ми је суђен ђувегија ?"
Бевер снаши тихо одговара :
„Снахо моја, Хајкуна ђевојко!
„Обазри се с десна на лијево,
„Па погледај оног ихтијара
|