„Штоно сједи, као ефендија,
„У црвеном сниском тетривану,
„Б’јела брада прси му покрила:
„То је главом старац Мустаф-ага,
„Оно ти је суђен ђувегија."
Тад ђевојка натраг се обрну,
Кад га виђе од срца уздану,
Пак ђевера опет запиткује:
„Који оно јунак на ђогату,
„Штоно барјак у рукама носи,
„Црне брке уз образ привио ?”
Бевер снаси право казиваше:
Оно јесте од Удбиње Зуко,
„Који те је у браће просио,
„Просио те, ал' те нису дали."
Тад ђевојка на земљицу паде,
Сви сватови дизат' је до’дише,
Најпослије старац Мустаф-ага,
Ни један је подићи не може;
А кад дође Зуко од Удбиње,
Удри барјак у земљицу чарну,
Пак ђевојци пружи десну руку,
Бевојка се и сама подиже,
И усједе зањга на ђогата.
Онда Зуко окрену коњица
И полеће преко равна поља,
Као звј'езда преко ведра неба.
Кад то виђе старац Мустаф-ага,
Он повика гласом задављеним :
„Шта гледате, кићени сватови,
„Ђе ми хајдук однесе ђевојку?
„Шта гледате, те не отимате?"
А сватови сви у глас викнуше:
„Нека носи кобац препелицу,
Нека носи, и јесте за њега;
„А ти иди двору бијеломе,
„За те није онака ђевојка.”
У драгом је најшврђе поуздање 93). (из Сиња).
Кад каури Клис град поробише,
Доста липа робља заробише,
Заробише һерцу гиздареву;
Кад су дошли на то сиње море,
Умива се гиздава дивојка,
Сину лишце, кано жарко сунце,
А то види Шиме Латинине,
Маша јој се руком у нидарца,
А вели му гиздава дивојка:
„При себ руке, чобанино влашка !
„Нису дојке за те одгојене,
„Већ за драгог, пашу Босанскога.”
А вели јој Шиме Латинине:
„Вира моја, драга душо моја!
93) Овој би пјесмици било приличније мјесто у I књизи од стране 196 до 215 него овдје, као што би и пјесми 7 из II књиге било приличније мјесто у овој књизи од стране 392 до 430; али је за сад добро и овако.
„Ја ћу продат биле куле моје,
„Купићу те у дружине своје,
„Одвешћу те у Млетке бијеле,
„Дароваћу т' дужду од Млетака."
А она је њему бесидила:
„Ну, делијо, Шиме Латинине!
„Не продаји биле куле твоје,
„Нитʼ ме купуј у дружине своје,
„Јер ће за ме три откупа доћи:
„Један откуп од мога бабајка,
„Други откуп од мојега ујца,
„Од мог ујца, брата материна;
„Трећи откуп од драгога мога,
„Мога драга, паше Босанскога."
Тако они тијо говорећи,
Ал’дивојки дође књига била,
Од бабе јој била књига дође:
Ћерце Фате, не уздај се у ме, „Јер те бабо откупит' не море." Тако јоштер тијо говорећи, Ал дивојки друга књига дође, Од ујца јој била књига дође: „Ћерце Фате, не уздај се у ме, „Јер те ујац откупит' не море." Јоштер они тијо говорећи, Ал’то иде трећа књига била Од Драгога паше Босанскога А на руке Шиме Латинина: „Богом брате, Шиме Латинине! „Ако ниси љубио дивојке,
„Послаћу ти три товара блага,
„И столицу од сувога злата;
„Кад се, побро, састанемо ближе,
"Ми ћемо се даривати липше."
Маши невјерница 94).
(из Сиња).
Пише књигу Асанагиница
А из Клиса града бијеалог,
Пак је шаље у Цетину равну
А на руке Бараковић-Ибре :
„Душо моја, Бараковић-Ибро!
„Мислила сам, од зла не мислила!
"Још за мога Асан-аге жива,
„Да ћу бити твоја љуба вирна."
У књиги јој Ибро отписује:
„Муч не лудуј, Асанагинице!
„У тебе су до два сина твоја!"
Она њему опет отписује:
„Теби бору, Бараковић-Ибро!
„Ја ћу ићи билом двору моме,
„Разболићу с болом брез болести,
,,Пак ћу послат' до два моја сина,
„Да ми оду до бијела Сиња,
„И донесу воде Милетина;
„Када дојду на Милетин воду,
94) И ова пјесмица са овом што иде за њом могла би се на мјестити у I књизи послије пјесме 303.
„Погуби и, Бараковић-Ибро,
„Пака узми мене за љубовцу."
Пака иде она у двор били,
Пака лига на меке душеке;
Кад је лигла на меке душеке,
Себи зове до два сина своја:
„Бор’ вам, синци, сиви соколови!
Ево ме је врло заболило,
„Бог ће дати, да ће добро бити:
„Већ вас молим, драга дицо моја!
„Ајдете ми до билога Сиња,
„Донесте ми воде Милетина,
Чини ми се, драга дицо моја!
„Да ће болу моме бити боље;
„Ал, вас молим, драги синци моји!
"Не водите коњица големи,
"Нит' носите оружје уза се;
,,Јер не ваља вода под оружјем; „Дочекаће залци у Мојанци,
"Отеће вам коње и оружје."
Ал' ' у браће сестра домишљата,
Крадом браћи коње изводила,
Под скутима ђорде износила,
Пак је браћи липо говорила:
„Браћо моја, сиви соколови!
„У нас јесте удовица мајка,
„Не болује, већем ашикује;
„Већ ајдете на Милетин воду,
„Ви ајдете, ма мудро ајдете:
„Кад дојдете на Милетин воду,
„Наћи ће те Бараковић-Ибру,
|