„Пазите се, да вас не погуби,
„Ви радите њега погубити."
Када дица ричи разумише,
Онда добре коње посидоше,
Пака иду Сињу бијеломе.
Кад дојдоше на Милетин воду,
Ту најдоше Бараковић-Ибру,
Божју су му помоћ називали :
„Божја помоћ, Бараковић-Ибро!"
„Да сте здраво, двоје дице младе!
„Лудо л' ћете изгубити главе!”
Муче дица, ништа не говоре,
Већ дозивљу Бараковић-Ибру:
„Да ти бора, Бараковић-Ибро!
„На ти видро, те нам додај воде.”
А вели им Бараковић Ибро:
„Бора вама, двоје 'дице младо!
„Одсидите добре коње ваше,
„Пак узмите воде Милетина.”
А вели му млађан Усеине:
„Наша се је разболила мајка,
„Бог ће дати, да ће добробити!”
Кад чу јунак мајку спомињати,
Привари се, ујиде га змија,
Узе видро, да му дода воде;
А кад види млађан Усеине,
Вади ђорду, одсиче му главу,
Пак, са добри коња одсиднули,
И узели воде Милетина,
Ибру чарне очи извадили,
Па и мећу у видро у воду.
Кад су дошли двору бијеломе,
Носе воду милој мајци својој:
„На ти воде, наша мила мајко!
„На ти воде, не било ти боље!"
Узе видро, да ће пити воде,
Ал' ' у видру очи угледала,
Пак је синком тијо говорила:
„Што је, синци, змија вас ујила!
„Откуд очи Бараковић-Ибре?"
Ал' јој вели млађан Усеине:
„Мучи туте, невирнице мајко !
„Да ми није од Бога гријота,
„А од људи велика срамота,
„И тебе би саму погубио,
„И очи ти чарне извадио."
Оиеш шо, али друкчије.
(из Црне горе).
Фала Богу лијепе љепоте,
А љепоте, удовице Јане!
Но је Јани залуду љепота,
Е ју љуби Влашићу Радуле;
Докле јој је приспио Никола,
Он се одби од Јанина лица,
А Радулу Јана говорила:
„О Радуле, гори 95) од ђевојке!
„Што се одби од мојега лица?"
95) т. ј. страшивији. У Црној гори и сад кад хоће кога
По Радул је Јани говорио:
„Ја не смијем од Николе твога,
„Њему нема но десет годинах,
„А посјече дванаес Тураках,
„Па ћи моју изгубити главу."
А Јана га добро сјетовала:
„Ја се хоћу учињети бона,
„Но ти хајде за гором на воду,
„Е ћу послат дијете Николу,
„Да донесе воде иза горе,
„Ти га чекај, изгуби му главу,
„Па ти ходи, да ми лице љубиш!"
Леже Јана бона без болести,
Но је виђе дијете Никола,
Па он стаде мајци више главе,
Те он мајку за понуде пита:
„Би ли, мајко, и шта на свијету ?"
А Николи мајка проговара:
„Ја бих, синко, воде иза горе, Но побачи свијетло оруже,
„Е j' оруже твоје отровано;
„Па ти иди за гору на воду,
„Донеси ми воде иза горе,
„Да с' умијем и да се напијем,
Чини ми се, лакше ће ми бити.” Скочи момче од земље на ноге,
И узело кондијер од злата,
Па отиде момче низ планину.
да прекоре што није јунак реку му: „Не ваљаш колико ђевојчина!
Благо томе, коме Бог помага!
Он имаше једну секу луду
Милосаву од седам годинах;
Николино узела оруже,
И свога је брата дозивала:
,Стани, Нико, живота ти мога!”
Никола је секу причекао,
А сестра му додаде оруже:
„Држ оруже, не остало пусто!
Па се чувај на воду студену!"
Оде Нико на воду за гору,
Кад погледа на воду студену,
Он угледа Влашића Радула,
Па упали сјајна џефердара,
Те погоди Влашића Радула,
Дивно га је момче погодило,
Скочише му очи на долину;
Па му узе главу и оруже,
А очи му у кондијер бачи,
A
врх очих воду зафатио,
Понесе је за понуде мајци.
Кад је Јана воду прифатила,
Теке виђе, очи познавала,
А Николи сину говорила:
Што је ово? мајци не ходио,
Ни бољега лова уловио !”
Кад то виђе дијете Никола,
Од појаса сабљу извадио,
Те ју пасју окинуо главу.
Селман-бег и Павле Горешић. (из Сиња.)
Кад каури Ливно поробише,
Туте Турске војске не бијаше,
Већ сам јунак Ибраим спаија
И с њим побро Дунић Амуд-бего;
Она се два у војску залићу,
Али гледа из куле дивојка,
Пак је милу мајку дозивала :
„Ну, старице, мила моја нане!
„Ну изајди кули на пенџере,
„И погледај у војску цареву,
, Лип ти ј' јунак Ибраим спаија,
„И с њим побро Дунић Амуд-бего!
Она се два у војску залићу;
„Да је Бог да, моја мила нане!
„Да је Бог да', да ја срићу дилим,
Све би дала, што је коме драго,
„Ја би Ибру себи оставила,
И њег”, нане, с’собом саставила.”
Тако оне тијо говорећи,
Пуче пушка из каурске војске,
И удари Ибраим-спаију;
Бижи рањен прико поља равна,
К њем притече Горетићу Павле,
Пак му русу одсијече главу;
А топ пуче под бијелим Ливном:
„На ноге се, бего, Селман-бего!
|