Докле им се досадило бјеше,
Па мусафа на земљу бачише.
Таде вика калуђере Саво:
,Стани мало, царе Стамболија!
„Е ћу се ја Богу помолити."
Па окупи триста калуђерах
И пет стотин лудијех ђаковах;
Поскидаше капе камилајке,
просуше до паса вијенце 16),
узеше крсте и иконе
И велике књиге еванђеља,
Те се моле Богу три сахата,
Док се крсти земљи поклонише,
А заигра на истоку сунце,
И двије се састају планине:
Џин-планина и Анадолија;
А и провре вода из камена,
Она
провре испод манастира,
Да не мине коња ни јунака;
Ведро бјеше, те се наоблачи,
Из облаках тихо роса нађе,
Из ње пада студено камење,
Оно бије по таборах Турке,
Не утече друга никаквога,
Ни да каже, како с' погинули,
Осим паша Омер-Ћехаићу,
И шњим бјежи царе Стамболија,
16) Бројанице?! Да је од паса (мјесто до паса), онда би било управо као у гдјекојијех Римскијех калуђера.
Побјегоше у бијелу цркву.
Ћаше Саво цара покрстити,
Но се боји цркви Филиндару
Да му царе хилу не учини.
Добар прилог царе уписао,
Да га даје цркви на годину
О честиту дану Митровоме :
По сто оках воска топљенога.
То је било, истина је, кажу.
Сачувај ни, Боже, господара!
Свети Саво и Хасан- иаши.
Протужило самоуче ђаче
Миљешевци на капији цркви
У неђељу прије зоре б'јеле,
Прије зоре и јаркога сунца.
Пита њега старац игумане:
„Красно чедо, самоуче ђаче!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти цвилиш цркви на капији
„У неђељу прије јарког сунца?
„Ил' је тебе књига омрзнула?
„Или ти је на ум пала мајка?
„Ил' се, синко, хоћеш оженити?
„Ако ти је књига омрзнула,
„Остави је, не научио је!
"Ако л' ти је на ум пала мајка, „Иди мајци, ти је не виђео!
„Ако ли се хоћеш оженити,
Женʼ се, синко, у добри час било! „И ја ћу ти ашлук поклонити, "А благосов на теб оставити: „Еда Бог да, лијеп пород им’о: „Двије шћери и четири сина." Ал' бесједи самоуче ђаче: ,,Не кун мене, оче игумане! „Мене књига није омрзнула, „Ја се, оче, оженити не ћу, „А на ум ми није пала мајка;
Већ сам, оче, чудан сан уснио,
„Чудан санак, а у чудан данак
„У суботу у очи неђеље :
„Ја ђе паде горњи канат цркве,
„Земљи паде, и потр иконе;
„Па се санку осјетитʼ не могу,
„Бог ће дати, да ће добро бити;
„С тога цвилим, ниђе се не тјешим." 35 Ал' бесједи старац игумане: „Красно чедо, самоуче ђаче! „Ласно ти се санку осјетити, „Таквог санка другог не уснио! „Што је пао горњи канат цркве, „Земљи пао, потръо иконе,
„То ће доћи Хасан-паша с војском,
„Поробиће нашег намастира,
„Поробиће, ватром попалиће,
Ал'ето ти Хасан-паше с војском,
Ђе он води дван'ест хиљад војске:
Товни коњи, а бијесни Турци,
Изнад цркве поље притискоше
И по пољу попеше чадоре,
Па на цркву попријеко гледе;
Хасан-паша свилен чадор распе
Према б'јелој цркви Миљешевци,
Виче паша из чадора свога :
„К мене боље, црни калуђеру!
„К мене боље и чадору моме,
„И понеси света каурина,
„Каурина вашег свеца Саву,
„Когано си на сунцу сушио,
,,Док си моју рају изварао."
Кад то чуо старац игумане,
Сузе проли, па пође у цркву,
Сузе лије, а Богу се моли,
Моли Бога и светога Саву,
Да он с њиме пред пашу изиђе;
Бога моли проигуман стари,
Бога моли и светога Саву,
Бога моли, па се домолио:
Голема се чудества створише:
А из неба луча полећела
И кроз кубе цркви улећела,
Она паде на светога Саву,
Под лучом се ћивот отворио,
У ћивоту светац потрептио,
Игуману на руке се даде,
Као мајци у радости дјете.
Узе Саву проигуман Васо,
Однесе га пашину чадору;
А кад дође паши пред чадора,
Спусти Саву на зелену траву,
Игуман се паши поклонио,
Скрсти руке, више Саве стаде,
Гледа паша светитеља Саву,
Гледа паша, па се грлом смије.
Сви се Турци онђе начетили,
Те гледају светитеља Саву;
И паша је'вако говорио:
„Нуто вале, влашког светитеља!
Светитеља, сува каурина!
„Међер су га на сунцу сушили."
Викну паша Туре Дилавера :
„Слуго моја, Туре Дилавере!
„Ти повади моју бритку сабљу,
„Која сјече сваку амајлију,
„Исијеци влашког светитеља;
„Кад исјечеш влашког светитеља,
Тад' Дилавер на ноге скочио,
Пак пашину сабљу повадио,
И засука свилене рукаве,
Ману сабљом и десницом руком,
Да сијече светитеља Саву;
Сватко виђе, што светац уради:
Дилаверу увати` се рука,
До руке се сабља растопила,
Студен вјетар од истока дуну,
Модар пламен светитељу. Сави,
Модар пламен из уста му плану,
|