Докле им се досадило бјеше,
Па мусафа на земљу бачише.
Таде вика калуђере Саво:
„Стани мало, царе Стамболија!
„E ћу се ја Богу помолити.”
Па окупи триста калуђерах
И пет стотин” лудијех ђаковах;
Поскидаше капе камилајке,
и
просуше до паса вијенце 16),
A
узеше крсте и иконе
И велике књиге еванђеља,
Те се моле Богу три сахата,
Док се крсти земљи поклонише,
Из иконах сузе ударише,
А заигра на истоку сунце,
И двије се састају планине:
Џин-планина и Анадолија;
А и провре вода из камена,
Она
провре испод манастира,
Да не мине коња ни јунака;
Ведро бјеше, те се наоблачи ,
Из облаках тихо роса нађе,
Из ње пада студено камење,
Оно бије по таборах Турке,
Не утече друга никаквога,
Ни да каже, како с' погинули,
Осим паша Омер-Техаићу,
И шњим бјежи царе Стамболија,
16) Бројанице ?! Да је од паса (мјесто до паса), онда
би било управо као у гдјекојијех Римскијех калуђера.
Побјегоше у бијелу цркву.
Баше Саво цара покрстити,
Но се боји цркви Филиндару,
Да му царе. хилу не учини.
Добар прилог царе уписао,
Да га даје цркви на годину
О честиту дану Митровоме :
По сто оках воска топљенога.
То је било, истина је, кажу.
Сачувај ни, Боже, господара!
Све ши Саво и Хасан-аа ша.
Протужило самоуче ђаче
Миљешевци на капији цркви
У неђељу прије зоре б'jеле,
Прије зоре и јаркога сунца.
Пита њега старац игумане:
„Красно чедо, самоуче ђаче!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти цвилиш цркви на капији
„У неђељу прије јарког сунца?
„Ил' је тебе књига омрзнула ?
„Или ти је на ум пала мајка ?
„Ил' се, синко, хоћеш оженити?
„Ако ти је књига омрзнула,
„Остави је, не научио је !
„Ако л' ти је на ум пала мајка,
„Иди мајци, ти је не виђео!
„Ако ли се хоћеш 'оженити,
„Жен' се, синко, у добри час било!
„И ја ћу ти ашлук поклонити,
„А благосов на теб? оставити:
20 „Еда Бог да, лијеп пород им’о: „Двије шћери и четири сина. Ал' бесједи самоуче ђаче: „Не кун” мене, оче игумане! Мене књига није омрзнула,
25 „Ја се, оче, оженити не ћу, „А на ум ми није пала мајка; „Већ сам, оче, чудан сан уснио, „Чудан санак, а у чудан данак: суботу у очи неђење :
30 „Ја ђе паде горњи канат цркве, „Земљи паде, и потр иконе; „Па се санку осјетит' не могу, „Бог hе дати, да ће добро бити; „С тога цвилим, ниђе се не тјешим.” 35 Ал' бесједи старац игумане : „Красно чедо, самоуче ђаче! „Ласно ти се санку осјетити, „Таквог санка другог не уснио ! „Што је пао горњи канат цркве,
40 „Земљи пао, потръо иконе, „То ће доћи Хасан-паша с војском, „Поробиће нашег намастира, „Поробиће, ватром попалиһе, „Игумана мене погубиће.”
45 Истом они у ријечи били, Ал' ето ти Хасан-паше с војском,
Те он води дван'ест хиљад” војске:
Товни коњи, а бијесни Турци,
Изнад цркве поље притискоше
и по пољу попеше чадоре,
Па на цркву попријеко гледе;
Хасан-паша свилен чадор распе
Према б'јелој цркви Миљешевци
,
Виче паша из чадора свога :
„К мене боље, црни калуђеру!
„К мене боље и чадору моме,
И понеси света каурина,
„Каурина вашег свеца Саву,
„Когано си на сунцу сушио,
„Док си моју рају изварао."
Кад то чуо старац игумане,
Сузе проли, па пође у цркву,
Сузе лије, а Богу се моли,
Моли Бога и светога Саву,
Да он с њиме пред пашу изиђе;
Бога моли проигуман стари,
Бога моли и светога Саву,
Бога моли, па се домолио:
Голема се чудества створише:
А из неба луча полећела
И кроз кубе цркви улећела,
Она паде на светога Саву,
Под лучом се ћивот отворио,
У һивоту светац потрептио,
Игуману на руке се даде,
Као мајци у радости д'јете.
Узе Саву проигуман Васо,
Однесе га пашину чадору;
А кад дође паши пред чадора ,
Спусти Саву на зелену траву,
Игуман се паши поклонио,
Скрсти руке , више Саве стаде,
Гледа паша светитеља Саву,
Гледа паша, па се грлом смије.
Сви се Турци онђе начетили,
Те гледају светитеља Саву;
И паша је'вако говорио:
„Нуто вале, влашког светитеља!
Светитеља, сува каурина!
„Међер су га на сунцу сушили.”
Викну паша Туре Дилавера :
„Слуго моја, Туре Дилавере!
„Ти повади моју бритку сабљу,
„Која сјече сваку амајлију,
„Исијеци влашког светитеља;
„Кад ис'jечеш влашког светитеља ,
„Игумана онда исијеци.”
Тад? Дилавер на ноге скочио,
Пак пашину сабљу пова, дио,
и
засука свилене рукаве ,
Ману сабљом и десницом руком,
Да сијече светитеља Саву ;
Сватко виђе, што светац уради:
Дилаверу увати се рука,
До руке се сабља растопила,
Студен вјетар од истока дуну,
Модар пламен светитељу. Сави,
Модар пламен из уста му плану,
|