Page images
PDF
EPUB

90

[ocr errors]

Кад је царе даре оправио, Он се за то сваком пофаљује; К њем” долази паша Соколовић, "Вако њему царе бесједио: „Знаш ли, пано, моја вјерна слуго! „ШІта сам посл’о у земљу Московску? „Послах штак у Неманна Саве, 95 „Златну круну цара Костантина, „Крсташ барјак Српског кнез-Лазара, „И одежду светога Јована; „То ми није ништа требовало, „A њима ће врло мило бити.”

100 ма га пита Соколови паша: „Султан-царе, огријано сунце ! Тко је тебе на то на учио?” Цар му каже право и лијепо: „Научи ме старац патријаре.” 105 Њему паша тихо бесједио : „Султан-царе, огријано сунце ! „Буд ти посла хришћанска зламења, „За шт не посла кључе од Стамбола ? „Послије hеш дат” их на срамоту: 110 Оно ти је и држало царство.” Кад је царе пашу разумијо, Овако му беше бесједно: „Иди пашо, моја вјерна смуго! „Те покупи Турке јаничаре,

115 и достигни Московске делије, „Пак ти отми хришћанска зламења, „А погуби Московске делије.” Хитро њега паша послушао ,

[ocr errors]

99

[ocr errors]

Он покуни Турке јаничаре,

120 Па одоше друмом широкијем, Te hepajу Московске делије, Ал' делије нигђе не стигоше; Пак се натраг они повратите, и паша се цару кунијаше,

125 Да не виђе Московске делије. Онда царе паши говорио: „Иди пашо, моја вјерна слуго! „Те погуби старца патријара.” Хитро њега паша послушао,

130 Он уФати старца патријара, Хоће паша да погуби старца , Mа је старац паши бесједио: Аман мало, пашо господару! „Не губи ме на земљици сухој; 135 „Јер hе за мном обратити суша „Три године дана без престанка.” А кад наша старца разумијо, Поведе га на то море сиње; Кад на море он доведе старца, 140 Ту га хоће паша да погуби, Опет њему старац говораше: „Аман пашо, ако Бога знадеш! „Не губи ме на мору сињему; „Јер ће за мном обратит” вријеме; 145 Устануће мора и језера, Потопиће лађе и галије И сву земљу на четири стране.” Вараше га стари патријаре, Ал' ее паша варат не даваше,

150

[ocr errors]

Сабљом ману, ос'jече му главу.
Погубише старца патријара,
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!

По свему је народу нашему мисао, да су оваке драгоцјене и свете ствари биле у Турака, па да су однесене у Русију. Тако сам слушао у другој пјесми, у којој су узета лица готово из данашњега нараштаја, како је Московска царица „Госка Јелисавкаписала књигу Турcкoме цару „султан-Сулејману,” да је у њега њезина очевина :

„Златна круна цара Симеуна,
„И одежда светога Јована,
„Крстат барјак цара Костантина,
„Златна штана светог оца Саве,
„Бритка сабља Силнога Стефана,

„И нкона оца Димитрија;" него да му је пошље, а она њему да ће, као уздарје, дати мира за тридест го, на, и пшенице да храни војску за девет година, и уз то јони да ће му салити од злата џамију,

„На џамији тридесет мунара,
„А лемете све од сува з.ата ,
„И од злата дванаест јабука
„И у свакој бесцен камен драги ;
„Колика је од злата џамија,
„Д' у њој клања дванаест Турака.
„Да се сјајн насред Цариграда
„У по ноћн од злата дамија,
„Као јарко усред подне сунце.
„Ако ли ми не дані очевине,
„Војску купи, царе Сулејмане,
„Војску купи, ајде на Кијево 17),

17) Пјевач је овдје узео Кијево за поље.

() *

„Да јуначки мејлан поделимо
„П сабљама земљу размеримо :
„Ја л' повратнт' моју очевину,

„Ја л' Московску сабљу отпасати.” На ово јој Турски цар одговори врло лијепо и смјерно, да њезина очевина није више у њега, „Већ у Крму у цара Татара.” Онда она пише цару Таш арану и замоли га, да би јој је послао, а она њему обрече и за дуже мира и више Пшенице и већу џамију ; но цар Татаран одговори јој врло грубо и непристојно, говорећи да њезина очевина заиста јест у њега, али да јој је не да, него да hе војску на њу подићи. „Петрибора с земљом поравнити”, н синове јој и кћери и њу саму заробити н истурчити и т. д. Тако се отвори рат, и Госпа Јелисавка завлада Крмом и придобије своју очевину.

16.

Сулшаније роби ње.

(комад од пјесме).

5

Молиле се двије султаније
Своме брату султан-Ибрахиму!
„Султан-царе, наше јарко сунце!
„Остарисмо и осијеђесмо,
„Не виђесмо hабе ни Медине;
„Кад хације на hабу полазе,
„Тад” у нама живо срце пуца;
„Пошаљи нас с xацијам” на hабу!"
Ал' говори царе Ибрахиме:
„Султан-Фато, моја мила сејо!
„Давно бих вас послао на hабу,
„Ал' се бојим хајдучке Малтије,

10

Да се тамо ви не осужњите." Од ино се цару не могаше Већ их спрема с xацијам” на hабу: 15 С њима шаље хиљаду хација и сувише триста јањичара и својега агу кизлар-агу; у два златна метну их камуна , Па их посла да иду на hабу.

20 Кад су сиње море увезоше, По небу се погнаше облаци, А по земљи проклети вјетрови, А по мору високи таласи, Увaтише два каљуна златна,

25 Бацише их преко мора сињег. Кад у јутру бијел дан освану, Дан освану и ограну сунце, Углаше се два каљуна златна . Под хајдучком проклетом Малтијом, 30 Угледа их од Малтије стража, Па казује од Малтије краљу: Господине, од Малтије краљу! „Каљуни су млоги пролазили, „Ал' оваки још прошли нијесу; 35 „Ил” је царе, ил' су царевићи, Ил” су каке младе султаније.” Маче краљу тридесет каьуна, Увaтише два каоьуна златна , Ал” у њима хиљада xација

40 и сувише триста јањичара, и цареве двије султаније. У

град меһе хиљаду хација,

[ocr errors]

99

« PreviousContinue »