Page images
PDF
EPUB

Кад је царе даре оправио,
Он се за то сваком пофаљује;

К њем долази паша Соколовић,
Вако њему царе бесједио:

„Знаш ли, пашо, моја вјерна слуго!

90

„Шта сам посл'о у земљу Московску?

„Послах штаку Неманића Саве,

95

„Златну круну цара Костантина,

„И одежду светога Јована;

„Крсташ барјак Српског кнез-Лазара,

„То ми није ништа требовало,
„А њима ће врло мило бити."
Ма га пита Соколовић паша :
„Султан-царе, огријано сунце!
Тко је тебе на то научио?"
Цар му каже право и лијепо:
„Научи ме старац патријаре."
Њему паша тихо бесједио:
„Султан-царе, огријано сунце!

99

,

99

100

105

„Буд ти посла хришћанска зламења, „За шт не посла кључе од Стамбола? „Послије ћеш дат' их на срамоту: 110 „Оно ти је и држало царство. Кад је царе пашу разумијо, Овако му бјеше бесједио: „Иди пашо, моја вјерна слуго! „Те покупи Турке јаничаре, „И достигни Московске делије, „Пак ти отми хришћанска зламења, „А погуби Московске делије. Хитро њега паша послушао

99

115

120

125

130

Он покупи Турке јаничаре, Па одоше друмом широкијем, Те ћерају Московске делије, Ал Делије нигђе не стигоше; Пак се натраг они повратише, И паша се цару кунијаше, Да не виђе Московске делије. Онда царе паши говорио: „Иди пашо, моја вјерна слуго! „Те погуби старца патријара.” Хитро њега паша послушао, Он уфати старца патријара, Хоће паша да погуби старца, Ма је старац паши бесједио: „Аман мало, пашо господару! „Не губи ме на земљици сухој; „Јер ће за мном обратити суша „Три године дана без престанка. А кад паша старца разумијо, Поведе га на то море сиње; Кад на море он доведе старца, Ту га хоће паша да погуби, Опет њему старац говораше: „Аман пашо, ако Бога знадеш! „Не губи ме на мору сињему; „Јер ће за мном обратит' вријеме; 145 „Устануће мора и језера,

„Потопиће лађе и галије

99

И сву земљу на четири стране.’

Вараше га стари патријаре,

Ал' се паша варат не даваше,

39

135

140

150

Сабљом ману, осјече му главу.
Погубише старца патријара,
Бог му дао у рају насеље!

Нама, браћо, здравље и весеље!

По свему је народу нашему мисао, да су оваке драгоцјене и свете ствари биле у Турака, па да су однесене у Русију. Тако сам слушао у другој пјесми, у којој су узета лица готово из данашњега нараштаја, како је Московска царица „Госиа Јелисавка" писала књигу Турскоме цару „султан-Сулејману," да је у њега њезина оче

вина :

„Златна круна цара Симеуна,
„И одежда светога Јована,
„Крстат барјак цара Костантина,
„Златна штака светог оца Саве,
„Бритка сабља Силнога Стефана,
„И икона оца Димитрија;"

него да му је пошље, а она њему да ће, као уздарје, дати мира за тридест година, и шенице да храни војску за девет година, и уз то још да ће му салити од злата џамију, „На џамији тридесет мунара,

„А лемете све од сува злата,
„И од злата дванаест јабука
„И у свакој бесцен камен драги ;
„Колика је од злата џамија,
„Ду њој клања дванаест Турака.
„Да се сјаји насред Цариграда
„У по ноћи од злата џамија,
„Као јарко усред подне сунце.
„Ако ли ми не даш очевине,
„Војску купи, царе Сулејмане,
„Војску купи, ајде на Кијево 17),

[ocr errors]

17) Пјевач је овдје узео Кијево за поље.

„Да јуначки мејдан поделимо

„П сабљама земљу размеримо :

„Ја л повратит моју очевину,

„Ја л' Московску сабљу отпасати.”

На ово јој Турски цар одговори врло лијепо и смјерно, да њезина очевина није више у њега, „Већ у Крму у цара Татара.” Онда она пише цару Ташарану и замоли га, да би јој је послао, а она њему обрече и за дуже мира и више шенице и већу џамију; но цар Татаран одговори јој врло грубо и непристојно, говорећи да њезина очевина заиста јест у њега, али да јој је не да, него да ће војску на њу подићи. „Петрибора с земљом поравнити”, и синове јој и кћери и њу саму заробити и истурчити и т. д. Тако се отвори рат, и Госпа Јелисавка завлада Крмом и придобије своју очевину.

16.

Сулшаније робиње.

(комад од пјесме).

Молиле се двије султаније
Своме брату султан-Ибрахиму!
„Султан-царе, наше јарко сунце!
„Остарисмо и осијеђесмо,

„Не виђесмо ћабе ни Медине;
„Кад хаџије на ћабу полазе,
„Тад у нама живо срце пуца;
„Пошаљи нас с хаџијам на ћабу!"
Ал говори царе Ибрахиме:

[ocr errors]

Султан-Фато, моја мила сејо!
„Давно бих вас послао на ћабу,
„Ал' се бојим хајдучке Малтије,

པ་

10

„Да се тамо ви не осужњите. Од ино се цару не могаше

Већ их спрема с хаџијам на һабу:
С њима шаље хиљаду хаџија

15

И сувише триста јањичара

И својега агу кизлар-агу;

20

25

У два златна метну их каљуна,
Па их посла да иду на һабу.
Кад су сиње море увезоше,
По небу се погнаше облаци,
А по земљи проклети вјетрови,
А по мору високи таласи,
Уватише два каљуна златна,
Бацише их преко мора сињег.
Кад у јутру бијел дан освану,
Дан освану и ограну сунце,
Углаше се два каљуна златна
Под хајдучком проклетом Малтијом, 30
Угледа их од Малтије стража,
Па казује од Малтије краљу:
„Господине, од Малтије краљу!
„Каљуни су млоги пролазили,
„Аловаки још прошли нијесу;
„Ил' је царе, ил’су царевићи,
Ил' су каке младе султаније."
Маче краљу тридесет каљуна,
Уватише два каљуна златна,
Ал у њима хиљада хаџија
И сувише триста јањичара,
И цареве двије султаније.
У град меће хиљаду хаџија,

99

35

40

« PreviousContinue »