60

9

65

70

„Одведена паши под шатора,
Нема дома твог брата Стјепана.
Кад то чуо чобан-баша Буро,
Он потеже двије пушке мале
Кад пукоше двије Даничкиње,
Слегоше се брда у долине ;
То зачуло тридесет чобана,
У мах они Буру долећеше ,
Али стоји пред овцама Буро,
На танку се Брешу одбочио
и он сузе од образа лије.
Вели њему тридесет чобана.
„Да ти Буро, наша поглавицо!
„Што измећеш пушке без невоље ?
„Кад ти није стадо оферано.”
Онда им је Ђуро говорио!
„Браћо моја, тридесет чобана!
„Да је моје стадо оферано,
„Ја бих стадо лако намакнуо,
„Већ је мени горе учињено:
Бјела ми је кула оборена ,
„Мила моја снаха заробљена,

Одведена паши под шатора,
„Нема дома мог брата Стјепана,
„Отиш'о је Стјепан у тазбину,
„У пунице у кршно приморје,
„Отиш'о је, да би не дошао!
„Хај’те, браћо, ако Бога знате!
„Да ми моју снаху одмолимо,
„Одмолимо, ја да откупимо,
„Ја да, браћо, на пушке отмемо."

75

80

85

90

95

100

105

А чобани, ка” и б'jесни вуци, То сви они једва дочекаше, Па истекар пушке подасуше, Отидоше к паши на Језера. А кад пашин шатор угледаше, Онда им је Ђуро говорио: „Ој дружино, тридесет чобана! „Попадајте по зеленој трави, „А по земљи Бреше положите, „Ја сам идем паши под шатора, „Да се молим паши код кољена, „Не бих л' мог'о снаху одмолити, „Одмолити, јали откупити; „Ако л', браћо, вајде ми не буде, „Доиста һу заметнути кавгу; „А кад пукне моја танка Бреша, „Ви скочите из зелене траве, „Међу Турке ватру оборите, „Иза ватре Турак' што остане, „За оштро се гвожђе приватите, „Па у Турке јуриш учините, „Ако бих ја онђе погинуо , „Не би л' мене, браћо, осветили.” То изрече чобан-баша Ђуро, Па он оде к пашину шатору. Мудар био, мудро се водио , Прoвyче се паши под шатора, Па се моли паши код кољена, «Муби пашу у скут и у руку, и серцаду паши под кољеном: „Молим ти се, пашо господине!

110

115

120

125

130

135

„Дај ти мени моју милу снагу, Ево теби хиљада дуката, „И ево ти хиљада оваца." Онда стаде паша бесједити: „Гледај курве, једног чобанина! „Бе је дош'о, да изгуби главу! „Да откупи роба од јунака! „А на ноге, делибаша Ибро! „Устан", курви осијеци главу." Кад то чуо, чобан-баша Ђуро, Измаче се мало пред шатора, Нави Брешу на лијеву руку, Десном руком живу ватру даје, На пашу је ватру оборио , Но је пашу Ибро заклонио; Он је Ибра добро обранио, Баш под калпак у чело бијело, Њему чело на четверо пуче, Чело пуче, очи му скочише, Мртав Ибро испред паше паде. Кад то зачу тридесет чобана, А скочише на ноге из траве, Међу Турке ватру оборише, За оштро се гвожђе приватише, Међу Турке јуриш учинише, Исјекоше пашине делије, иту пашу жива уватише, Свезаше му руке наопако, Одведоше Стјепановој кули. Истом Стјепан из тазбине дође, Па је брату Бури бесједио :

140

145

150

155

„Да мој брате, чобанине Буро!
„Да нијеси погубио друштва ?”
A њему је Ђуро бесједио :
„Пјесам, брате, друштва погубно,
„Већ једнога више задобно,
„Задобио пашу Подгорицу
То Стјепану врло мило било.
Кад он виђе пашу Подгорицу,
Прореза му зелену доламу,
Па га узја, како и парипа,
Одјаха rа 'граду Дубровнику,
Па продаде њега у Латине,
У Латине , за меке рушпије,
Нека вуче по мору галије!

160

105

18.

Жі енидба Ива Голошрба.

5

Вино пије од Јањока краљу
У Јањоку граду бијеломе,
Шњиме пије тридест капетана
И тридесет и три ценерала;
Ал' ето ти једнога јунака,
На њему је чудно одијело:
Кроз чакшире пропала кољена,
Кроз рукаве пропали лактови,
Кроз капу му перчин пропаднуо ;
А на њему ни кошуље нема;
Опасао мукадем појаса,
За појасом двије Даницкиње,

10 15

20

25

Обадвије у чистоме злату;
Обедри му дуга палошина
Од мушкијех пуно девет педи;
Чудно њега по имену вичу:
Од Јањока Голотрбе Иво.
Како дође, Божју помоћ даде;
Пом'коше се један до другога,
Код краља му мјесто учинише;
Дадоше му тридест чаша вина,
Ожђелдија и добродошница 19),
Попи Иво , а не скваси брка.
Окренуше редом пити вино,
Па говори тридест капетана
„о Иване од Јањока била!
„Јер с' не жениш? Бог те не убио !
„Ев” нас овће тридесе капетана,
И тридесет и три Џенерала,
„У свакога има по bевојка,
„У ког сестра, у ког мила шһерца,
„Проси, Иво, у кога ти драго,
„Сваки ће ти цуру поклонити."
Ал' говори Голотрбе Иво :
„Вала вама, тридест капетана;
„Ал' сам Богу јемин учинио,
„Да се јунак оженити не һу
„Ни Латинком ни Српкињом младом,
Осим ћери Глумца Осман-аге,
„Побратиме, из Турске Удбиње.

30

35

99

40

") Ожбелдија и добродошница значи једно, само што

је прва ријеч од Турскијех ријечи, а друга је наша.