Page images
PDF
EPUB

22

Па је Момчил браћи бесједио :
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Ви удрите војсци по крајима

175 „Ја ћ ударит” војсци по сриједи.“ Мили Боже чуда великога! Да је коме погледати било, Како сјече војвода Момчило, Како крчи друма низ планину;

180 Више тлачи коњиц Јабучило, Нег' што Момчил” бритком сабљом сјече; Ал' га лоша срећа сусретнула: Кад изиђе према Пирлитору, Сусрете га девет враних коња,

185 А на њима брата ни једнога! То кад виђе војвода Момчило, у јунаку срце препукнуло Од жалости за браћом рођеном, Бијеле му малаксаше руке,

190 Те не може више да сијече, Већ удара коња Јабучила, Удара га чизмом и мамузом, Да полети граду Пирлитору, Ал' му коњиц полећет не може; 195 Куне њега војвода Момчило: „Јабучило, изјели те вуци! Из шале смо одавде леhели, „Без невоље, тек од обијести, „А данас ми полећети не беш! 200 Ал' му коњиц њиском одговара: „Господару, војвода Момчило! Нит” ме куни, нити ме нагони,

22

[ocr errors]
[merged small][ocr errors]

205

[ocr errors]
[ocr errors]

66

110

215

„Данас теби полеhет' не могу;
„Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
Што не могла ватром сагорети,
„То под колан притегнула тврдо ;
„Веће бјежи, куда теби драго.“
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилана,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и заманда.љена!
Кад се Момчил” виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо!
„Пушти мени једну крпу платна,
„Не бих ли ти у град утекао.“
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило!
„Како ћу ти пуштит крпу платна,
„Кад је мени снаха Видосава,
„Моја снаха, твоја невјерница,
Савезала косе за диреке

2.
Ал' је сестра срца жалостива,
Жіао јој је брата рођенога,

,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
Па довaти једну крпу платна,
Претури је град, низ бедене.

[ocr errors]

220

225

22

230 235

240

245

[ocr errors]

Момчил” вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов беше у град ускочити:
Ал долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Прес'jече му платно више руку,
Момчил” паде граду низ бедене,
Краљеве та дочекаше слуге
На мачеве и на коп:ља бојна,
На нацаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
У;

дари га оним бојним копьем,
Удари та посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило:
Аманет ти, Вукашине краљу:
„Ти не узми моју Видосаву,
„Видосаву, моју невјерницу,
„Јер , и твоју изгубити главу,
„Данас мене у тебе издала,
„А сјутра ће тебе у другога;
„Већ ти узми моју милу сеју,
„Сеју моју милу, Јевросиму,
Она ће ти свагда вјерна бити,
„Родиће ти, к'о и ја, јунака. “
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,

250

255

[ocr errors]

260

265 270

[ocr errors]
[ocr errors]

275

280

Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаконијом,
Па отиде уризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал' да видиш чуда великога :
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче ;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада ;
Што Момчилу таман чизма била,
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи ;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман Іреба била,
Краљ се под њом ни дигнутне може.
Тад говори краље Вукашине :
„Авај мени, до Бога милога!
„Нуто курве младе Видосаве !
„Кад издаде оваког јунака,
Кога данас у свијету нема ,
„То ли мене сјутра издат” не ће !
Па повикну своје вјерне слуге,
Увaтише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.

285

22

290

[ocr errors]

295 300

Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила,

305

26.

5

3 и да не с кадра.

ње Град градила три брата рођена, До три брата три Мрњавчевића: Једно беше Вукашине красье, Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мр.љавчевић Гојко ; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора, Не могоше темељ подигнути, А камо ли саградити града : Што мајстори за дан га саграде, То све вила за ноћ обављује. Кад настала година четврта, Тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, „Не мучи се и не харчи блага; „Не мо'ш, краље, темељ подигнути, „А камо ли саградити града,

10

15

« PreviousContinue »