Page images
PDF
EPUB

15

Па је Момчил браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Ви удрите војсци по крајима
„Ја ћударит војсци по сриједи.“
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како сјече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,

175

180

185

190

Нег' што Момчил бритком сабљом сјече; Ал' га лоша срећа сусретнула: Кад изиђе према Пирлитору, Сусрете га девет враних коња, А на њима брата ни једнога! То кад виђе војвода Момчило, У јунаку срце препукнуло Од жалости за браћом рођеном, Бијеле му малаксаше руке, Те не може више да сијече, Већ удара коња Јабучила, Удара га чизмом и мамузом, Да полети граду Пирлитору, Ал' му коњиц полећет не може; Куне њега војвода Момчило : „Јабучило, изјели те вуци! ,,Из шале смо одавде лећели, „Без невоље, тек од обијести, „А данас ми полећети не ћеш! Ал' му коњиц њиском одговара: „Господару, војвода Момчило! „Нит' ме куни, нити ме нагони,

195

200

,, нас теби полећет не могу; „Бог убио твоју Видосаву!

[ocr errors]
[ocr errors]

Она ми је сапалила крила ;

66

Што не могла ватром сагорети,
„То под колан притегнула тврдо;
„Веће бјежи, куда теби драго.
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!

Кад се Момчил виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо!
„Пушти мени једну крпу платна,
Не бих ли ти у град утекао.

[ocr errors]

66

Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило!

[ocr errors]
[ocr errors]

Како ћу ти пуштит' крпу платна,
Кад је мени снаха Видосава,

„Моја снаха, твоја невјерница,
Савезала косе за диреке?"

[ocr errors]

Ал' је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.

205

110

215

220

225

230

Момчил вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов бјеше у град ускочити:
Ал' Долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Пресјече му платно више руку,
Момчил’паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Удари га посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило :
„Аманет ти, Вукашине краљу:
Ти не узми моју Видосаву,
„Видосаву, моју невјерницу,
„Јер ћ' и твоју изгубити главу,
"Данас мене у тебе издала,
„А сјутра ће тебе у другога;
„Већ ти узми моју милу сеју,
„Сеју моју милу, Јевросиму,
„Она ће ти свагда вјерна бити,
„Родиће ти, к'о и ја, јунака.“
То говори војвода Момчило,

[ocr errors]

То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,

235

240

245

250

255

260

265

Одведе га на бијелу кулу,
Посади га у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом,
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје;
Ал да видиш чуда великога:
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче ;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била,
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи ;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,

270

275

280

Краљ се под њом ни дигнут не може.

285

Тад говори краље Вукашине:

„Авај мени, до Бога милога!

„Нуто курве младе Видосаве!

„Кад издаде оваког јунака,
„Кога данас у свијету нема,

[ocr errors]

То ли мене сјутра издат' не ће!“

Па повикну своје вјерне слуге,

Уватише кују Видосаву,

Свезаше је коњма за репове,
Одбише их испод Пирлитора,
Те је коњи живу растргоше.

290

295

Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.

26.

Зидање Скадра.

Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрљавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрљавчевић Гојко ;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

300

305

5

10

Кад настала година четврта,

Тада виче са планине вила :

„Не мучи се, Вукашине краље,

15

[ocr errors]

Не мучи се и не харчи блага;

„Не мо'ш, краље, темељ подигнути,

„А камо ли саградити града,

« PreviousContinue »