Page images
PDF
EPUB

„О јетрво, госпођо краљице;
„Нешто мене забољела рука,
„Тебе здравље! пребољет" не могу,
„Већ ти збори млађој јетрвици.“
Она оде млађој јетрвици:
„Јетрвице, млада Гојковице;
„Нешто ме је забољела глава,
„Тебе здравље! пребољет" не могу;
„Но понеси мајсторима ручак.“
Ал" говори Гојковица млада:
„Чу ли, нано, госпођо краљице!
„Ја сам рада тебе послушати,
„Но ми лудо чедо некупато,
„А бијело платно неиспрато.“
Вели њојзи госпођа краљица:
„Иди,“ каже, моја јетрвице,
„Те однеси мајсторима ручак,
„Ја ћу твоје изапрати платно,
„А јетрва чедо окупати.“
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрљавчевић Гојко,
Јунаку се срце ражалило,
jКао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колjeвци,
Ђе остаде од мјесеца дана,
Па од лица сузе просипаше;
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе,
Кротко ходи, тихо бесјеђаше:

130.

135

140

145

150

155

160

[graphic]
[graphic]
[graphic]
[ocr errors]

„Што је тебе, добри господару!
„Те ти рониш сузе од образа?“
Ал" говори Мрљавчевић Гојко:
„Зло је, моја вијернице љубо!
„Имао сам од злата јабуку,
„Па ми данас паде у Бојану,
„Те је жалим, прегорет” не могу.“
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
„Моли Бога ти за твоје здравље,
„А салићеш и бољу јабуку.“
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрљавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли, да је шале ради.
Турише је у град уграђиват”,
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена,
Још се смије танана невјеста,
Још се нада, да је шале ради.
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса,

[graphic][graphic]
[graphic]

Тад отежа дрвље и камење,
Онда виђе, шта је јадну нађе,
„Љуто писну, како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
„Не дајте ме, ако Бога знате!
„Узидати младу и зелену.“
То се моли, ал' јој не помаже;
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
„Не дај мене, добри господару!
„Да ме младу у град узидају,
„Но ти прати мојој старој мајци,
„Моја мајка има доста блага,
„Нек ти купи роба ил робињу,
„Те зидајте кули у темеља.“
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста,
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
„Богом брате, Раде неимаре!
„Остави ми прозор на дојкама,
„Истури ми моје бјеле дојке,
„Каде дође мој нејаки Јово,
„Каде дође, да подоји дојке.“
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке у поље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке
Опет тужна Рада дозивала:

195

200

205

210

215

220

[graphic]

„Богом брате, Раде неимаре!
„Остави ми прозор на очима,
„Да ја гледам ка бијелу двору, 225
„Кад ће мене Јова доносити
„И ка двору опет односити.“
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору, 23{}
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у колjeвци,
Те га доји за неђељу дана, 235
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде рана,
Дојише га за годину дана.
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде рана 240
Зарад чуда, и зарад лијека,
Која жена не има млијека“).

“) Кажу, да и сад на онијех прозора, гдје су сисе биле измољене, тече некака мокрина, која се низа зид хвата, као креч, и жене, које немају млијека, или их сисе боле, носе оно, те пију у води. — У народу се нашему и сад приповиједа, да се никаква велика грађевина не може начинити, док се у њу какво чељаде . не узида; за то се таковијех мјеста клоне сви, којима је могуће, јер кажу, да се и сјен чељадету може узндати, па оно послије умре.

[graphic]
[graphic]

27. Душан хоће се стру да узме.

Боже мили, чуда великога! Ев остаде двоје сирочади: Једно јесте Српски цар Стефане, А друго је сирота Роксандра, Па бесједи Српски цар Стефане: 5 „Моја сестро, сирота Роксандро! „Ходи мене узми господара, „Да ми наше не харчимо благо.“ Ма му вели сирота Роксандра; „О чу ли ме, мој брате Стефане! 10 „Пређе би се небо проломило, „А на небо сунце погинуло, „Но узела тебе господара: „Богме никад ја те узет не ћу „Док не нађеш триста неимара, 15 „Поведеш их у Шару планину, „Да ти нађу до триста извора, „На једну их жицу не саставе, „Не одведу Мисир-земљи равној, „И направиш до три чаше златне, 20 „Да ти воду пије сиротиња.“ Кад то зачу Српски цар Стефане, Он не жали похарчити блага, Но довати триста неимара, Поведе их у Шару планину, 25 Те нађоше до триста извора, На једну их жицу саставили, Довели их Мисир-земљи равној,

[graphic]
« PreviousContinue »