Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]
[ocr errors]

575

29

580

585

Нек савије скуте и рукаве, Нека купи бурме и прстење, . „Ситан бисер и драго камење; Ако ли се која друга маши, „Вјера мојя тако ми помогла! „Осјећ” һу јој руке до лаката.“ Кад то чуше три л јепе ћевојке, Обје крајње средњу погледаше, A Роксанда у зелену траву; Сави скуте и свил не рукаве, Пак покупи бурме и прстење, Ситан бисер и драго камење; А ђевојке двије побјегоше, Али Милош утеh” им не даде, Веће обје увати за руке, Све три води пред цара Стјепана, Цару даде Роксанду ћевојку, и даде му једну уз Роксанду, А треһу је себе уставио. Цар Милоша међу очи љуби, Ал' још не зна, тко је и откуд је. Повикаше киһени чаши: „Спремајте се, киһени сватови! „Вријеме је двору путовати. Спремише се кита и сватови. Поведоше Роксан,ду ћевојку. Кад су били мало иза града, Ал' говори Милош Воиновић: „Господине, Српски цар-Стјепане! Овђе има у Леђану граду, „Има један Балачко војвода,

590

595

600

22

605

[ocr errors]

610

615

„Ја га знадем, и он ме познаје;
Краль та рани седам годин” дана,
„Да рашћера киһене сватове
И да отме Роксанду ћевојку;
Сад he њега за нама послати.
„На Балачку јесу до три главе:
„Из је, не му модар пламен бије,
„А из друге ладан вјетар дува;
„Кад два вјетра из глава изиђу,
„Балачка је ласно погубити;

Већ ви из те, водите ђевојку,
„Ја һу овђе чекати Балачка,
„Не би ли га како уставио.“
(тидоше киһени сватови,
(две,зоше лијепу ћевојку,
(ста Милош у гори зе.теној
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Пеђана,
Краљ дозива Балачка војводу:
.0 Балачко, моја вјерна слуго!

Можеш ли се усе поуздати, „Да рашћераши цареве сватове „И да отмеш Роксанду ћевојку?“ Пита њега Балачко војвода: „Господине, од Међана краљу! „Какав бјеше јунак у сватов ма, „Што највеће отвори јунаштво?“. Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода! „Ту не има ни једног јунака, „Осим једног црна Бугарина

620

[ocr errors]

625

[ocr errors]

630

635

[ocr errors]

640

645

„И то младо још голобрадасто.“
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
„Већ је оно Милош Воиновић,
„Ни цар Стјепан њега не познаје,
„Ал' ја њега одавна познајем.“
Вели њем у леђанска краљица :
„Иди слуго, Балачко војвода!
„Те ми отми цуру од Србања,
„А ја ћу је тебе поклонити. “
Тад? Балачко спреми бедевију,
На отрча друмом за сватови
Са шест стотин Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић:
Викну њега Балачко војвода :
„0 Милошу! зар се мене надаш ?“
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не нaуди,
Онда пусти вјетра студенога,
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела :
„Ето тебе, од шта се не надаш.
Па он пусти златна шестоперца;
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,

650

655

[ocr errors]

660

665

[ocr errors]

670

675

Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад” учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава.
Па одоше друмом за сватови
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег баци Балачкове главе,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
„С Богом остај, мој мили ујаче!
„Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!".
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић.
Па говори својем у неlіаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци, која те роди.ia,
и ујаку, који те има,де!
„За што ми се од прије не кажеш ?
Него сам те путем намучио
„И конаком, и глади и жеі; у. “
Тешко свуда своме без својега!

680

22

685

|

[ocr errors]

690

|

30.

5

[ocr errors]

10

Наход Мом и р.
Подиже се Српски цар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
с собом води осам везирова
и Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња;
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у горн зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил” је кума кумче изнијела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил” су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л гди ко чеду изишао,
Ал' никога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:

15

20

25

« PreviousContinue »