Page images
PDF
EPUB

„Нек савије скуте и рукаве,
„Нека купи бурме и прстење,

[ocr errors]

Ситан бисер и драго камење;
"Ако ли се која друга маши,
„Вјера моја тако ми помогла!

99

66

Осјећ ћу јој руке до лаката.
Кад то чуше три лијепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свил'не рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоше,
Али Милош утећ' им не даде,
Веће обје увати за руке,

Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,

575

580

585

И даде му једну уз Роксанду,
А трећу је себе уставио.

590

[ocr errors]

Цар Милоша међу очи љуби,

Ал' још не зна, тко је и откуд је.

Повикаше кићени чауши:

„Спремајте се, кићени сватови!

„Вријеме је двору путовати.“

595

[ocr errors]

Спремише се кита и сватови,
Поведоше Роксанду ђевојку.
Кад су били мало иза града,
Ал' говори Милош Воиновић:
„Господине, Српски цар-Стјепане!
„Овђе има у Леђану граду,
Има један Балачко војвода,

[ocr errors]

600

[ocr errors]

„Ја га знадем, и он ме познаје;
„Краљ га рани седам годин дана,
„Да рашћера кићене сватове
„И да отме Роксанду ђевојку;
„Сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
„Из једне му модар пламен бије,
А из друге ладан вјетар дува;
Кад два вјетра из глава изиђу,
„Балачка је ласно погубити;
„Већ ви ид'те, водите ђевојку,
„Ја ћу овђе чекати Балачка,

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

66

Не би ли га како уставио. Отидоше кићени сватови, Одведоше лијепу ђевојку, Оста Милош у гори зеленој И са њиме три стотине друга. Кад одоше свати из Леђана, Краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко, моја вјерна слуго! Можеш ли се у се поуздати, „Да рашћераш цареве сватове „И да отмеш Роксанду ђевојку?" Пита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу! ,Какав бјеше јунак у сватов’ма, ,Што највеће отвори јунаштво?“ Вели њему Леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода! Ту не има ни једног јунака, Осим једног црна Бугарина

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

605

610

615

620

625

630

„И то младо још голобрадасто.“
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
„Већ је оно Милош Воиновић,

„Ни цар Стјепан њега не познаје, „Ал' ја њега одавна познајем.“

Вели њему леђанска краљица : „Иди слуго, Балачко војвода!

„Те ми отми цуру од Србаља, А ја ћу је тебе поклонити.

[ocr errors]

66

635

640

Тад Балачко спреми бедевију,

Па отрча друмом за сватови

645

Са шест стотин Латинских катана.

Кад су били у гори зеленој,

Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић:
Викну њега Балачко војвода :
„О Милошу! зар се мене надаш
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога,
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал' Милошу ништа не досади;
Викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе, од шта се не надаш.“
Па он пусти златна шестоперца;
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,

650

655

660

Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег’баци Балачкове главе,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
С Богом остај, мој мили ујаче!
„Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!“
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,

[ocr errors]

Па говори својему нећаку:

„Та ти ли си, дијете Милошу!
„Та ти ли си, мој мили нећаче!

[ocr errors]

Благо мајци, која те родила,

И ујаку, који те имаде!

„За што ми се од прије не кажеш?

[ocr errors]

Него сам те путем намучио

„И конаком, и глади и жеђу.“

665

670

675

680

685

Тешко свуда своме без својега !

690

30.

Наход Момир.

Подиже се Српски цар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С собом води осам везирова
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња;
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у горн зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил' је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил' је кума кумче изнијела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил'
су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л' гди ко чеду изишао,
Ал' никога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:

5

10

15

20

25

« PreviousContinue »