Кад јутрењу свету савршили,
И изишли из бијеле цркве,
Па пред црквом сели у столове,
Онда царе поче беседити:
„О Тодоре! камо ми Момире?
„Што ми није детета у цркви?
„Код тебе је било на вечери,
На њега си навалио вино,
„Од вина га љуто боли глава,
„Те не може у цркву да дође ?“
Онда поче Тодор беседити:
„Цар честити, сунце огрејано!
„Ти Момира држиш и Гроздану,
„Рођенога брата и сестрицу ;
„Момир љуби сестру Гроздијанку.“
Тад' говори Српски цар Степане:
„Муч, Тодоре, муком се замук’о!
„Ниј истина, што на дете кажеш,
Тако ми се не делило месо
„За живота од моји костију
„Ја не делим Момир и Гроздану!
„Рођени су братац и сестрица.
Повикаше осам везирова:
Четворица душом поднесоше,
А четири криво сведочише:
„Јесте, царе, Бог и њина душа!
„Јесте, царе, данашњег нам дана!
„Јесте, царе, умрлог нам часа!
„Момир љуби сестру Гроздијанку,
„И сад спава с њоме на чардаку!“
Расрди се Српски цар Степане,
Од љутине аљину раздера,
Од жалости грозне сузе проли:
Еј Момире, еј жалости моја!
„Еј Момире, лепа кито цвећа!
,Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два целата млада:
„Брзо ид’те, два џелата млада,
„На чардаке, гди Гроздана спава,
„Уватите Наода Момира,
Водите га, те га обесите
„У градини 6 сувој давини,
Штоно се је дрво осушило „Има време три године дана,
,Нити листа нити цветом цвати. Отидоше два џелата млада,
Али Момир на чардаку спава,
Код њег’седи сестра Гроздијанка,
Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада,
Да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
Намкоше му гајтан око врата;
Кад то виде госпођа девојка,
Она писну, као змија љута,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А Момир се трже иза санка,
Очи метну, погледа нада се,
Те угледа два џелата млада,
Па и стаде Богом братимити:
„Богом браћо, два џелата млада!
„Немојте ме одма обесити,
Водите ме цару родитељу, „Да ја питам родитеља мога, што мене оће да обеси,
„На знан данак на васкрсеније!“
Џелати су, ал су милостиви,
Они сташе сузе просипати
На Момира млада гледајући;
Воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
Писну дете, као змија љута,
Паде цару преко свил’на крила.
Љуби цара по недри свилени :
Светли царе а мој родитељу!
„Што сам тебе, бабо, сагрешио,
Те ме данас оћеш да обесиш,
„На знан данак на васкрсеније?
„Сва се моја браћа и дружина
„Сад радује светом васкрсењу,
„А ти мене оћеш да обесиш!
„А што сам ти сагрешио бабо?"
А цар ништа, Behe сузе проли :
„Еј Момире, еј жалости моја!
„Тешко мене, ја изгуби тебе;
Мене каже девет везирова,
„Да ти љубиш сестру Гроздијанку;
"Тако ми се не делило месо
„За живота од моји костију,
„Ја не делим тебе и Гроздану! „Рођени сте братац и сестрица. „Еј Момире, еј жалости моја!“ А беседи Наоде Момире: „Има, бабо, читав месец дана, „Како нисам сестрице видио
Разма синоћ у зеленој башчи, „Кад је брала с девојкама цвеће,
С њоме, бабо, тридест девојака, „Сретосмо се на башчени врати, „Ја њој дадо струк румене руже, „Она мене струк бела босиљка, „Те се, бабо, меновасмо цвећем „За милошту братац и сестрица, „За милошту, за срамоту није.“ Теде царе њему да верује, Ал, повика девет везирова : „Чујеш Боже, видиш ли саборе! „Цар верује детету једноме, „Не верује девет везирима, „Бијелије брада до појаса!“ Нема куда Српски цар Степане, Већ намаче два џелата млада; „Ајд’, џелати, те га обесите
У градини о сувој давини. Поведоше г' два џелата млада; Ал' се моли Наоде Момире:
Богом браћо, два џелата млада! „Водите ме царици матери,
„Да ми прости и муку и рану: „Рану њену, што ме је ранила;
„Муку њену, што је промучила,
„Док је мене она одранила.
Џелати га не ктели слушати,
Већ га воде у нову градину,
у градину под суву давину,
Штоно се је дрво осушило
Има веће три године дана,
Нити листа нити цветом цвати;
Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци:
„Одени ме, моја стара мајко,
„Обуци ме, штогод лепше можеш,
„Данас јесте светло васкрсење,
„Девојке ме у коло зазивљу.
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан' да је оће да удаје;
Не ће ићи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ' девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је вид’ла браца обешена,
Удри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Па с' и она млада обесила
О давини о другојзи грани,
|