А он сједе у земљу Бугарску, И умири земљу Бугарију. Но за дуго царе зачамао, Кажу, брате, за три годинице, Зачамао у земљи Бугарској, И ca шњиме бане Милутине. Но да видиш младе бановице! Ту не прође ни година дана, Она бана с војске не чекаше: Батали му пребијеле дворе, Опусти му девет винограда, Распродаде девет воденица, Поруши му цркву Јежевицу, Не удаде сестрицу Јелицу, Не пази му два нејака сина; Него пише лист књиге бијеле, Те је шиље у Херцеговину, На кољено Дуки Херцеговцу: „Чу ли мене, Дука Херцеговче! „Ти покупи кићене сватове, „Шњима хајде у Пожегу равну „А мојему двору бијеломе, „Те ме узми за вијерну љубу, „Јер сам млада данас останула, „Та баница млада, удовица, „А бане је мене погинуо „Војујући у земљи Бугарској; „Но се немој, Дука, затрајати, „Јер ме просе млоги просиоци.“ На брзо му књигу оправила. А кад Дуки ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Он не купи кићенијех свата,
Већ се спреми на бијелој кули,
Уд'ри на се дибу и кадиву,
Па се скиде низ бијелу кулу,
Оде право у доње подруме,
Те опреми Дебела кулаша,
Па се њему на рамена баци,
Оде право преко Босне славне
Докле стиже Дрини валовитој,
Здраво Дрину воду пребродио,
А маши се ломна Влаха Старог,
Докле дође до Ужица града,
Па се спусти у Пожегу равну
Ка банову двору бијеломе,
Пред двором му одсједе кулаша,
А срете га госпођа баница,
Руке шире, у лица се љубе,
Узеше се за бијеле руке,
Отидоше на танке чардаке,
Угости га госпођа баница
Са шећерли кавом и ракијом,
Па дозива своје вјерне слуге,
Овако им млада говорила:
„Чујете л' ме, моје вјерне слуге!
„Пазите ми мога господара,
„Господара, Дуку Херцеговца,
„Боље него старог Милутина.
Тако стаде за петнаест дана,
Док се спреми млада бановица,
Па покупи све баново благо,
(днесе му свијетло оружје,
Одведе му два коња витеза,
Зароби му два нејака сина
I ca шњима сестрицу Јелицу,
Оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, за дуго не било,
Глас Отиде од уста до уста,
Докле зачу бане Милутине,
скочи на ноге лагане,
Оде право цару честитоме,
На јутру му назва добро јутро,
А боље му царе приватно:
„Добро дође, бане Милутине!
„Што си, бане, тако уранио?
„А што ли си, сине, невесeo?“
Поклања се бане до земљице,
Љуби цару руку и кољено,
Па му оде смјерно говорити:
„Господару, силан цар-Стјеване!
Ево има четири године,
„Како с тобом, царе, војујемо
„По Бугарској по земљи проклетој,
„А моје сам дворе оставио
„И баницу љубу Иконију,
„Па сад чујем, да се преудала,
„И б’јеле ми дворе похарала
„Са некаким Дуком Херцеговцем,
„Два ми млада заробили сина
„И Јелицу моју милу сеју,
„Све одвео у Херцеговину,
„Моје б’јеле дворе баталио;
„Не меље ми девет воденица,
Но их куја свијех распродала,
„Порушила моју задужбину,
„Та лијепу цркву Јежевицу;
„Но ти с’молим, мили господару!
„Пусти мене до бијела двора,
„Да обиђем пребијеле дворе,
„Да повратим моје млого благо
„А и моја два нејака сина
„И сестрицу Јелицу ђевојку;
„Да с' осветим Дуки зулумћару,
„Да му вратим жалост за срамоту.
Кад је царе бана саслушао,
Онда њему ’вако говорио:
„Приустав, се, бане Милутине,
„Да ти дадем сићана вермана.
,,Што сам тебе, бане, поклонио
„Земљу Босну у твоју државу.
Кад је бане цара саслушао,
Приклони се до зелене траве,
Пољуби га у скут и у руку,
Па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
Цар му даде сићана вермана,
Па с' отале бане подигао,
Оде право кроз земљу Бугарску,
Докле дође до Крушевца града,
А отале уз воду Мораву,
Докле бане дође под Јелицу,
Под Јелицу у село Бањицу,
Те огледа своје винограде;
Па се вати равна Драгачева,
Стиже бане питомој Пожези
А својему двору бијеломе;
Ал' му б'јели двори потавнили,
Полупани срчали пенџери,
Обаљени високи чардаци,
Обурвати дубоки подруми,
Порушена мермерли авлија,
Обаљена Демирли капија;
У двору му нигђе никог нема,
Осим болан слуга Миловане;
Пита њега бане Милутине:
„0 Бога ти, моја вјерна слуго!
Ко похара моје б’јеле дворе?
„Ко л' одведе два нејака сина
„И Јелицу моју милу сеју?
„Кол’покупи из ризнице благо ?
„Ко л' одведе коње из арова?
„Кол' однесе свијетло оружје
„И одведе љубу Иконију?“
Вели њему слуга Миловане:
„Господару, Милутине бане!
„Све ти, бане, љуба похарала
„Са курвићем Дуком Херцеговцем ;
однесе у Херцеговину,
„Да се слави Дука зулумһару „На срамоту тебе и твојима.“ А кад бане слугу саслушао, Он се маши руком у џепове,
|