Она оде ноћу у градину,
Те заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
На горе јој милост доносио!
„Заклала ти сивога сокола.“
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!“.
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
Живота ми и мога и твога!“
и то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо уколевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
„На зло, Павле, сеју миловао,
На горе јој милост доносио!
Заклала ти чедо уколевци;
„Ако ли се мене не вјерујеш,
„Извади јој ноже од појаса.“
Скочи Павле, кан” да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душек у спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе зааћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрeзли;
Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку : „Сејо моја, да те Бог убије! „Буд ми закла коња на ливади „И сокола у зеленој башчи, „Зашт' ми закла чедо у колевци ?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога! „Живота ми и мога и твога! „Ако ли ми не вјерујеш клетви, Изведи ме у поље широко, „Па ме свежи коњма за репове, „Растргни ме на четири стране. Ал' то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко , Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Бе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Те је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин” дана, Кроз кости јој трава проницала, У
трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Буто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: „ој чујеш ли, Павле господару!
„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила.
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'jеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
„Не ид” амо, млада Павловице:
„Црква тебе опростити не ће.“
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара :
„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
Већ ме свежи коњма за репове,
„Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.“
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Бе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Бе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
К умовање Грчића Манојлса.
(из Црне горе).
Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
УВлахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ћевојка,
и дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ћеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
„Мио куме, Грчићу Манојле!
„Промијени ову ћецу луду:
„Дај ти мене чедо Влахињино,
„A Влахињи да дамо ћевојку,
И дајем ти Божу вјеру тврду,
„Дваш ћу ти га измјерит” са златом.“
Превари се, Бог да га убије!
Па разм'јени двоје ћеце лудо.
Ондoлен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се беше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ћевојка!
Шњом удари окамену станцу,
Стa jу цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
„А за Бога, мој куме Манојле!
Што продаде кума за цекине?
„Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
„А нијесам, моја мила кумо,
(A дијете држи на кољену)
„Та не иjо од овога месо!“
Таде млада на дворове пође
и бешику празну понијела.
A Манојло коња узјахао,
и Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Па г испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Ал' га срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
„Што је тебе, моја вјерна љубо?“
Све му, што је, по истини каза:
„Искочи ми из руку дијете,
|