Page images
PDF
EPUB

50

12

55

[ocr errors]

60

66

19

Ал' говори Милош од Поцерја:
Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе ;
„Боље нам је сва три погинути,
„Her' срамотно данас побјегнути.“
Кад то зачу Краљевиһу Марко,
Он им онда другу ігроговара:
„Чујете ли, до два побратима!
„А ви ход’те, да их дијелимо :
Ил” волите на сама Богдана,
„Ил” његових дванаест војвода?..
Вели њему и Милош и Реља:
Ми волимо на сама Богдана.
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
и бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Бутице Богдана,
Бе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат”, куд hе побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Бе су с један другом завјерили:

65

70

75

80 85

90

95

Бе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгeнe Шарину,
Самур-калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Бутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Бутица Богдане:
„Ходи, Марко, да се помиримо :
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша.“
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете гa грозним виноградом;
А када се вина накитине,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња довaтише ;
Рече Марко Бутици Богдану:
„с Богом остај, Бутица Богдане!
„Да су здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо !

100

105

110

66

[ocr errors]

Вели њему љутица Богдане :
с Богом пош'о, Краљевићу Марко!
„Већ те моје очи не виђеле!
Како си ме данас препанно,
„Никада те пожељети не ћу.“
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

115

[ocr errors]

40.

5

Сесш ра Меке капеш ана.
Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала !
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј” видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Бевојка је у кавезу расла,
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,

10

15

20 25

92

30

[ocr errors]

35

Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
њу ми Фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
A Лека је красан пријатељу,
Имао би скиме пити вино
и господску ријеч проговорит".
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„ІІто сам, сестро, био припремио,
„Кад с оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ћевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе һу онда удомити.“
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с обуче Краљевићу Марко,
Уд'ри чоху и удри кадифу,
и на главу калпак и челенку,
и на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
и опаса сабљу диммскију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,

40

45

[ocr errors]

50

55

60

65

Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита.
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ћемом од челика.
На походу Марко иштетио :
Викну слуге, трчи подрумција,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина :
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици
Но окрену првој раскрсници,
Оде право к побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
..Слуге моје! отвор'те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур’те под пазухе,
Поклон'те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват”,

70

75

80

« PreviousContinue »