Покрај њега царица Милица ;
Милица је сјетна невесела,
У образу бл’једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре:
,0 Милице, о моја царице!
„Што те питам, право да ми кажеш:
Што си тако сјетна невесела,
„У образу бл’једа и потмула?
„Шта т је мало у двору нашему
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, Српска круно златна!
„Кад ме питаш, право ћу ти казат’:
Свашта доста у двору нашему,
Него има годиница дана
„Како је се змаје навадио,
„Навадио змаје од Јастрепца;
„Те долази на бијелу кулу,
„Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици:
„Чу ли мене, царице Милице!
„Када буде вече по вечери,
„Те отидеш на бијелу кулу,
А дође ти змаје од Јастрепца,
„Упитајде змаја од Јастрепца,
„Боји ли се још кога до Бога,
„И на земљи какога јунака.
Мало време за тим постајало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
„0 Бога ти, змаје од Јастрепца!
„Кад долазиш на бијелу кулу,
Те ти самном лежиш у душеку,
„Бојиш ли се још кога до Бога,
„Ја на земљи какога јунака?“
Али вели змаје од Јастрепца :
„Муч Милице, муком замукнула!
„Томе те је Лазо научио.“
Милица се змају кунијаше:
„Није, змаје, живота ми мога!
„Већ те видим да си добар јунак.“
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
,0 Милице, о моја царице!
„Кад ме питаш, да ти право кажем:
Што је земље на четири стране,
Не бојим се никога до Бога
„Ни на земљи какога јунака,
„До што кажу Сријем земљу равну
„И у њему село Купиново,
„А у селу Змај-Деспота Вука,
„Њега с' бојим на земљи јунака;
„Јер ја Вука одавно познајем :
Кад смо били ђеца у лудости,
„У Јастрепцу високој планини,
„Те кад би се игре поиграли,
„Свагда би ме надиграо Вуче;
„Њега с бојим на земљи јунака.“
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
и одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула.
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат3,
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
„Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
„Дођи мене на Крушевцу граду,
„Те погуби змаја од Јастрепца,
„Да ми змаје царицу не љуби,
„А да ћу ти три товара блага,
„И да ћу ти Сремску бановину
„У државу за живота твога.“
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
,0 Милице, о моја царице!
„Чудан јунак у пољу нашему
пшеници шатор разапео,
И он сједи, пије рујно вино.“
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила:
„Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
Онаки је змаје од Јастрепца.“
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је ’вако поручио:
Нека каже царици Милици, „Нек на кули не затвори врата, ,, и неко чека змаја на душеку, „А нека му за ме не казује, „А ја знадем, кад ћу ударити „И како ћу змаја погубити.“ Слуга каза цару честитоме, A цар госпи царици Милици. Тако било, за дуго не било : Данак прође, тавна ноћца дође, Te цар оде на танке чардаке, А царица на бијелу кулу, Па на кули не затвори врата, Него чека змаја од Јастрепца. Мало било време постајало, Засија се Јастребац планина И полеће змаје од Јастрепца, Право паде на бијелу кулу, Те царици сједе у душеке, Ал, повика Змај-Деспоте Вуче: „Ко се љуби на бијелој кули, Нек излази из бијеле куле „Зар не види, ђе је погинуо?“ Кад то чуо змаје од Јастрепца, А он рече царици Милици: „Хеј Милице, да те Бог убије! „Ти си мене издала Лазару.“ То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
|