Page images
PDF
EPUB

5

99

10

15

22

Покрај њега царица Милица;
Милица је сјетна невесела,
у образу бл'jеда и потмула ;
А пита је славан цар Лазаре:
оМилице, о моја царице !
Што те питам, право да ми кажеш:
„Што си тако сјетна невесела,
у образу бл' једа и потмула ?
Шта т” је мало у двору нашему ?“
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, Српска круно златна!
„Кад ме питаш, право һу ти казат”:
Свашта доста у двору нашему,
Него има годиница дана
„Како је се змаје навадио,
„Навадио змаје од Јастрепца;
Те долази на бијелу кулу,
„Те ме љуби на бијелој кули. “
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици:
Чу ли мене, царице Милице!
„Када буде вече по вечери,
„Те отидеш на бијелу кулу,
„А дође ти змаје од Јастрепца,
„Упитајде змаја од Јастрепца,
„Боји ли се још кога до Бога,
И на земљи какога јунака.
Мало време за тим постајало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за дуго не било,

[ocr errors]

20

[ocr errors]

25

[ocr errors]
[ocr errors]

30 35

40

45

Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на мене душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
„о Бога ти, змаје од Јастрепца!
„Кад долазиш на бијелу кулу,
Те ти самном лежиш удушеку,
Бојиш ли се још кога до Бога,
„Ја на земљи какога јунака ?
Али вели змаје од Јастрепца :
„Муч” Милице, муком замукнула !

Томе те је Лазо научио.“
Милица се змају кунијаше :
„Није, змаје, живота ми мога!
„Већ те видим да си добар јунак. “
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити :

оМилице, о моја царице! „Кад ме питаш, да ти право кажем: Што је земље на четири стране, „Не бојим се никога до Бога Ни на земљи какога јунака, „До што кажу Сријем земљу равну „и у њему село Купиново, „А у селу Змај-Деспота Вука,

50

[ocr errors]
[ocr errors]

55

[ocr errors]
[ocr errors]

60

65

70

66

[ocr errors]

75

„Њега с бојим на земљи јунака;
„Јер ја Вука одавно познајем :
„Кад смо били ђеца у лудости,
„У Јастрепцу високој планини,
„Те кад би се игре поиграли,
„Свагда би ме надиграо Вуче;
њега с бојим на земљи јунака.“
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даницa звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
и одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула.
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат",
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
„Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!

Дођи мене на Крушевцу граду,
„Те погуби змаја од Јастрепца,
„Да ми змаје царицу не љуби,

А да ћу ти три товара блага,
„и да ћу ти Сремску бановину
„У државу за живота твога.“
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал hе иһи, али иһи не hе;
Све мислио, на једно смислио,

80

[ocr errors]

85

90

95 100

105

110

Те с опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор упшеници
и под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
„0 Милице, о моја царице!
Чудан јунак у пољу нашему

пшеници шатор разапео,
„И он сједи, пије рујно вино.“
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила:
„Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:

Онаки је змаје од Јастрепца.“
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
и спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,

[ocr errors]

У

22

115

120

12

125

[ocr errors]
[ocr errors]

130

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

135

140

Веће оста у пољу Крушеву,
V и цару је 'вако поручио :
„Нека каже царици Милици,
„Нек на кули не затвори врата,
И нек чека змаја на душеку,
„А нека му за ме не казује,
„А ја знадем, кад ћу ударити
„И како ћу змаја погубити.“
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
и полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
„Ко се љуби на бијелој кули,
„Нек излази из бијеле куле
„Зар не види, ђе је погинуо ?“
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
Хеј Милице, да те Бог убије!
„Ти си мене издала Лазару.“
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,

145

150

22

155

« PreviousContinue »