Већ побјеже небу под облаке.
А ера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута :
", "Вако било свакоме јунаку,
„Који свашта љуби својој каже!“
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил’ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра2 њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
Ꭹ државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
„Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго.“
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с спомиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
Слуге моје! хитро похитајте,
„Седлајте ми од мегдана ђога,
„Окитите, што љепше можете,
Опашите, што тврђе можете;
„Јел ја, ђецо, мислим путовати:
„Хоћу Бањску оставити града.
Мислим ђога коња уморити
„У тазбину у била Крушевца,
„К милу тасту старцу Југ-Богдану,
„Ка шурева девет Југовића;
„Тазбина ме та жељкује моја.“
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Удри на се дибу и кадифУ,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Омах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Бе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
и виђе га девет милих шура,
Соколова Девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на Френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијаше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном, Златна купа девет бере литар’; Ја да видиш друге ђаконије, Ђаконије, млоге госпоштине! Како, брате, ђе је царевина. Позадуго бане гостовао, Позадуго бане зачамао, Поноси се бане Ꭹ тазбини. Госпоштине што је у Крушевцу, Досадише јутром и вечером Молећи се силну Југ-Богдану: „Господару, силан Југ-Богдане! „Љубимо ти свиленога скута „И десницу твоју билу руку, „Ну потруди чудо и госпоство, „И поведи мила зета твога, ,,Ну доведи Страхинића бана „У дворове и у куће наше, „Да ми неку пошту учинимо." Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, Дуго било и вријеме прође, И задуго бане зачамао; Но да видиш јада изненада! Једно јутро, кад огрија сунце, Мезил стиже и бијела књига Баш од Бањске од малена града, Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
„Бе си, сине, Страхинићу бане?
„Зло ти било у Крушевцу вино!
„Зло ти вино, несретна тазбина!
Виђи књигу, нечувених јада!
„Из убаха једна паде сила,
„Турски, сине, од Једрене царе,
„А цар паде у поље Косово,
„А цар паде, доведе везире,
„А везире, несретне већиле.
„Што је земље те облада царе,
Сву је Турску силу подигао,
У Косово поље искупио,
„Притискао све поље Косово,
„Уватио воде обадвије:
„Покрај Лаба и воде Ситнице
Све Косово сила притиснула. „Кажу, сине, и причају људи: „Од мрамора до сува јавора, „Од јавора, сине, до Сазлије, „До Сазлије на ћемер ћуприје, „Од ћуприје, сине, до Звечана, „Од Звечана кажу до Чечана, „Од Чечана врху до планине
,Турска сила притисла Косово.
Под број, сине, на тефтере кажу „Но у цара сто хиљада војске „Некаквога царева спахије,
Што имају по земљи тимаре „И што једу љеба царевога „И што јашу коње од мегдана,
|