70

:

75

80

Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати не һе.
Мало време за тим постајало,
Ал ето ти Југовић Война,
и он води цареве једеке
Покривене са сувијем златом,
Она под њим увати кулаша,
исклопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
„0 мој брате, Југовић-Воине!
Цар је тебе мене поклонио,
„И тебе је благосов казао,
„Да даш једен” коме тебе драго,
„Да останеш са мном у ірушевцу,
„Да имадем брата од заклетве. “
Вели њојзи Југовић Воине:
„Иди, сестро, на бијелу кулу;
„Не бих ти се јунак повратио,
„Ни цареве једeкe пустио,
„Да бих знао, да бих погинуо;
„Идем, сејо, у Косово равно
„За крст часни крвцу прољевати
„И за вјеру с браћом умријети.“
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани;
Ал' ето ти славнога Лазара,

85

Када виђе госпођу Милицу,
Уд'рише му сузе низ образе;

100 Он с обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана : „Голубане, моја вјерна слуго! „Ти одјаши од коња лабуда, Узми госпу на бијеле руке,

105 Пак је носи на танану кулу; „Од мене ти Богом просто било! „Немој ићи на бој на Косово, „Већ остани у бијелу двору. “ Кад то зачу слуга Голубане,

110 Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња лабуда, Узе госпу на бијеле руке, однесе jе на танану кулу; Ал' свом срцу одољет” не може,

115 Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, Посједе га, оде у Косово. Кад је сјутра јутро освануло, Долећеше два врана гаврана

120 Од Косова поља широкога, И падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славнога Лазара, Један гракће, други проговара: „Да л' је кула славног кнез-Лазара ? 125 „Ил” у кули нигђе никог нема ? То из куле нитко не чујаше, Већ то чула царица Милица, Па излази пред бијелу кулу,

130

99

135

140

Она пита два врана гаврана : „Ој Бога вам, два врана гаврана! „Одкуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од польа Косова? „Виђесте ли двије силне војске? „Јесу ли се војске удариле? „Чија ли је војска задобила ?“ Ал' говоре два врана гаврана : „Ој Бога нам, царице Милице! „Ми смо јутрос од Косова равна, „Виђели смо двије силне војске; „Војске су се јуче удариле, „Обадва су цара погинула ; „Од Турака нешто и остало, „А од Срба и што је остало, „Све рањено и искрвављено.“ Истом они тако бесјећаху, Ал ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку, На њему је рана седамнаест, Вас му коњиц у крв огрезнуо ; Вели њему госпођа Милица: „Што је, болан! слуго Милутине ? „Зар издаде цара на Косову ? Ал' говори слуга Милутине:

Скин ме, госпо, са коња витеза, Умиј мене студеном водицом, „И залиј ме црвенијем вином; „Тешке су ме ране освојиле. “ Скиде њега госпођа Милица, И.

уми га студеном водицом,

145

150

155

99

160

165

66

170

175

и зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа інлица:
„Што би, слуго, у пољу Косову?
Бе погибе славни кнеже Лазо ?
Те погибе стари Југ Богдане ?
Бе погибе девет Југовића ?
Те погибе Милош војевода ?
„Бе погибе Вуче Бранковићу?
„Бе погибе Банови Страхиња?“
Тада слуга поче казивати:
„Сви осташе, госпо, у Косову. .
Те погибе славни кнез Лазаре,
„Ту су млога копьа изломљена,
Изломљена и Турска и Српска,
„Али више Српска, него Терска,
„Бранеh”, госпо, свога господара,
„Господара, славног кнез-Лазара.
„А Југ ти је, госпо, погинуо
„У почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
Бе брат брата издати не шћеде,
„Доклегође један тецијаше;
„Још остаде Бошко Југовићу,
„Крсташ му се по Косову вија;
,,Још разгони Турке на буљуке,
Као соко тице голубове.
Бе огрезну крвца до кольена,
„Ту погибе Бановић Страхиња.
Милош ти је, госпо, погинуо
„Код Ситнице код воде студене,

9

180

185

190

195

Бено млоги Турци изгинули; „Милош згуби Турског цар-Мурата „И Турака дванаест хиљада ; „Бог да прости, ко га је родио ! „Он остави спомен роду Српском, „Да се прича и приповиједа „Док је људи и док је Косова. „А што питаш за проклетог Вука, „Проклет био и ко га родио ! „Проклето му племе и кољено! „Он издаде цара на Косову „И одведе дванаест хиљада, Госпо моја! љутог оклонника.“

200

46.

Пропа са царс ш ва Српскога.
Полетио соко тица сива
Од Светиње од Јерусалима,
ион носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светите. Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила :
„Царе Лазо, честито колено !
„Коме ћеш се приволети царству?
„Или волиш царству небескоме,
„Или волиш царству земаљскоме?

10