„А гди станеш, да чемерикујеш;
„А мене је заболела глава,
„А од срца преболети не ћу.“
То изусти, па душицу пусти.
Тад” je Лазо сватом беседио:
„Сад на ноге, кићени сватови!
„С наџаци јој раку ископајте,
„А сабљама сандук сатешите,
„Више главе ружу усадите,
Око гроба клупе направите,
„Ниже ногу бунар ископајте:
„Рад мириса нек се ружом ките,
„Од умора на клупе седају,
„А од жеђи ладне воде пију.“
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
„Јел” ти, душо, земља дотешчала ?..
Девојка му мртва одговара :
„Није мени земља дотешчала,
Већ је тешка материна клетва.“
Јован и дивски с шарјешина.
(из Црне горе).
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
И за то је царе помрзио ;
Mа је слуге изгубит” не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ћетету своме говорила :
„0 камо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ми се одрицат” од мајке ?
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило :
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по св'јету бјежати.“
A њему је мајка говорила:
„Хајд” уљези цару у сараје,
Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету. “
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
и Лабуда свога изводио,
Бачише се њему орамена ;
Но је Јован мајци говорио:
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад модвоји од оца мојега ,
„Који нема до мене једнога,
„Куд ћемо се, мајко, дијевати?“
А мајка је сину говорила:
„Да бјежимо, синко, по свијету.
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках ,
„Те не царе ни чути не може,
„А некмоли очима виђети.“
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше удивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
и посјече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио ;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога",
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад пo пoдне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
и донесе срну и кошуту,
Да зарани одaгнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила :
„0 Јоване, хајде пред пећину,
„Те почини трудан и уморан.“
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
Хајд” овамо, Јованова мајко!
„Ходи к мене, да ашикујемо. “
А она му тадер бесједила:
Ходи к мене, дивски старјешина!
„Ходи к мене, да ми лице љубиш.“
А он јој је тадер говорио :
Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво,
„Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити,
Пак һәм онда ми ашиковати. “
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
oЈоване, мој једини сине!
Ти изгуби седамдесет дивах,
„А ти идеш, синко, планинама,
„Бојиш ли се до Бога и кога ?“
Но јој Јован ријеч говорио:
„Ја се бојим Бога великога,
„Не бојим се никаква јунака,
„Доклен ми је гојени Лабуде.“
Тад Јовану бесједила мајка :
„ОЈоване, мој једини сине !
„Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо.“.
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла :
„Ја сам тебе, дијете, добила.“
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов упланину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириције
и пред њима ћирицију Рада ,
Бe hepajу шездесет товарах
Све на голо вина ишенице ;
Јован им се на пут учинио ,
и пред њима капицу скинуо:
Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина ишенице,
„Да ја раним одагнату мајку,
„Да ви платим жутијем дукатом. “
Кириције робу му продале;
Но га пита ћириција Раде:
„А тако ти, дијете Јоване!
„Бе је твоја остарала мајка ?“
Јован мајку у пећину каже ;
|