„А гди станеш, да чемерикујеш;
„А мене је заболела глава,
„А од срца преболети не һу. “
То изусти, па душицу пусти.
140 Тад” je Лазо сватом беседио : „Сад на ноге, киһени сватови! „С нараци јој раку ископајте, „А сабљама сандук сатешите, „Више главе ружу усадите,
145 Око гроба клупе направите, „Ниже ногу бунар ископајте: „Рад” мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају, „А од жеђи ладне воде пију.“
150 Често Лазо на гроб излазио, Па је пит'о своју заручницу: „Јел” ти, душо, земља дотешчала ?-Девојка му мртва одговара: „Није мени земља дотешчала,
15 „Већ је тешка материна клетва, “
8.
Јован и дивски сша рјешина.
(из Црне горе).
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
и за то је царе помрзио ;
Mа је слуге изгубит” не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ћетету своме говорила :
окамо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ли се одрицат” од мајке ?--
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по свјету бјежати.“
A њему је мајка говорила:
„Хајд уљези цару у сараје ,
Те изведи гојена Лабуда ,
„Да бјежимо, синко, но свијету.“
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајк у своју послушао
(А нема му до петнаест љетах).
и Лабуда свога изводио,
Бачише се њему орамена :
Но је Јован мајци говорио:
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад м одвоји од оца мојега,
„Који нема до мене једнога,
„Куд ћемо се, мајко, дијевати?
А мајка је сину говорила:
„Да бјежимо, синко, по свијету.
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках,
„Те не царе ни чути не може,
„А некмоли очима виђети.“
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
и посјече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је смајком нојцу боравио ;
А кад сјутра дан изора дође,
Но се Јован стр.љети не мога”,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда ,
Те он лови срне и кошуте;
Кад пo пoдне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
и донесе срну и кошуту,
Да зарани одaгнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила :
„0 Јоване, хајде пред пећину,
Те почини трудан и уморан.
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
ІІа јој дивски старјешина вика:
„Хајд” овамо, Јованова мајко!
„Ходи к мене, да ашикујемо.
А она му тадер бесједила :
„Ходи к мене, дивски старјешина!
„Ходи к мене, да ми лице љубиш. “
А он јој је тадер говорио:
Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се нуне криво,
„Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити,
Пак һәм онда ми ашиковати. “
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
О Јоване, мој једини сине!
Ти изгуби седамдесет дивах,
„А ти идеш, синко, планинама,
„Бојиш ли се до Бога и кога ?
Но јој Јован ријеч говорио:
„Ја се бојим Бога великога,
„Не бојим се никаква јунака,
„Доклен ми је гојени Лабуде.“
Тад Јовану бесједила мајка :
„0 Јоване, мој једини сине!
„Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо..
Јован своју послушао мајку,
Па је њоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоhаше,
Но је њега мајка надиграла :
„Ја сам тебе, дијете, добила.“
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћирилије
и пред њима ћирицију Рада ,
Бe hepajу шездесет товарах
Све на голо вина ишенице ;
Јован им се на пут учинио ,
и пред њима капицу скинуо:
Молим ви се, браћо из свијета,
Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина ишенице,
Да ја раним одагнату мајку,
Да ви платим жутијем дукатом. " "Кирилије робу му прода.те; Но га пита ћириција Раде: „А тако ти, дијете Јоване! „Бе је твоја остарала мајка ?“ Јован мајку у пећину каже ;
|