Па с ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
и Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
Ево иде дијете Јоване,
Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“
Адив јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
„Он се хоће мајци препанути,
„Па ће мајку за понуде питат”:
„Би ли, мајко, каквијех понудах ?“ с.
Ти ћеш њему овако казати:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калацијнске; и
„У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака ;
„Не би ли га прождрла аждаха,
„Ил” изјели два љути арслана.“
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле :
„Куку мене, моја мила мајко !
„Би ли, мајко, каквијех понудах ?“.
Она му је ријеч говорила :
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калацијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
и Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
и у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази та несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
и аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
и велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уФатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
и даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
„0 Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туФате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Би а ти и што задржало руке?“
А Јован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, „До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, и тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио : „А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје б'jеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше. “ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише та украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, Поведи га зеленом планином, „Те га бачи у јаму студену.“ Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват Но ме бач’те на друм у планину.“ Но му мајка ни хабера нема, Већ је она диву говорила: „Бачи, диве, врага и ђавола.“ Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд биjе jaму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириција и пред њима ћириција Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш” луда Јована, Но говори ћириција Раде: „Ну виђите, моја браћо драга! „Ено Лабуд лудога Јована, „Бе му пусти у планину вишти, „Бог зна, му је Јован погинуо; „Хај’те, браћо, да видимо онђе. “ Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириција Раде,
и састави тридест конопаца,
и засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириција;
Ту Јована у животу нађе,
и извади лудога Јована,
Па му б'jеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, ћириција Раде!
Не водите мене по свијету,
„Но ме бач'те на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калацијнској,
„E умријех од жећи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калацијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гућет” научила.“
То је Раде за Бога примио ,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калацијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
|