135

22

140

145

22

Па с ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
и Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход", диве, да ми промислимо,
„Ево иде дијете Јоване,
„Како бисмо њега изгубили,
Па ми тадер да ашикујемо.“
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
„Он се хоће мајци препанути,
Па һе мајку за понуде питат”:

Би ли, мајко, каквијех понудах ? “ “
„Ти ћеш њему овако казати:
„Ја бих, синко, са букве јабуку

Из велике воде Калацијнске; „У воду је несита аждаха, „Што прождире коње и јунаке, и код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака ; „Не би ли га прождрла аждаха, „Ил” изјели два љути арслана. Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле : „Куку мене, моја мила мајко! Би ми, мајко, каквијех понудах ?“

150

22

155

160

165

170

175

Она му је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калацијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
и Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио.
и у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази та несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
и аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уФатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
и даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
0 Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да т' yФате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Би л ти и што задржало руке?“

180

185

190

195

200

205

22

А Јован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, „До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, и тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио : „А за Бога, остарала мајко! Одријеши моје б'jеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.“ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан изора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати мудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, Те га бачи у јаму студену.“ Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:

210

215

220

„Немојте ме у јаму бачиват „Но ме бач’те на друм у планину. Но му мајка ни хабера нема, Већ је она диву говорила: „Бачи, диве, врага и ђавола. “ Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљин у бачи. Куд hе дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па ото.lен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост поступнати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд биjе jaму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест һириција и пред њима ћириција Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш” луда Јована, Но говори ћириција Раде: „Ну виђите, моја браћо драга! Ено Лабуд лудога Јована, Бе му пусти у планину вишти, „Бог зна, му је Јован погинуо; „Хај’те, браћо, да виднмо онђе. Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;

240

245

250

22

255

2600

265

270

Тадар скочи ћирилија Раде,
и састави тридест конопаца ,
и засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата ,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест һириција;
Ту Јована у животу нађе,
и извади лудога Јована,
Па му б'jеле одријерни руке.
Крену да га води по свијету ;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, ћириција Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бач’те на пуста Лабуда.
Зајмите ме води Kaлaлијнској.
„E умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калацијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гуфет” научила.“
То је Раде за Бога примио ,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калацијнској,
Ту Јована бјеше оставио ,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,

275

280

285

3 :