Па с' ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Па пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила :
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Ево иде дијете Јоване,
Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“
А див јој је ријеч говорио: „Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване, „Он се хоће мајци препанути, „Па ће мајку за понуде питат': „„Би ли, мајко, каквијех понудах?"" „Ти ћеш њему овако казати: „,„Ја бих, синко, са букве јабуку
„„Из велике воде Калаџијнске;““ „У воду је несита аждаха, „Што прождире коње и јунаке, „И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака ;
„Не би ли га прождрла аждаха, „Ил' изјели два љути арслана. “ Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле :
„Куку мене, моја мила мајко! „Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила :
„Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује,
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: „О Јоване, да те, синко, питам: „Буд сам идеш зеленом планином, „Да т' уфате од горе хајдуци, „Да ти спуте обадвије руке, „Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, „До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио : „А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје б'јеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.“ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, „Те га бачи у јаму студену." Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват' „Но ме бачте на друм у планину." Но му мајка ни хабера нема, Већ је она диву говорила: „Бачи, диве, врага и ђавола.“ Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш луда Јована, Но говори ћириџија Раде: „Ну виђите, моја браћо драга! Ено Лабуд лудога Јована, „Бе му пусти у планину вишти, „Бог зна, му је Јован погинуо; „Хајте, браћо, да видимо онђе.“ Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б'јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване : „Богом брате, ћириџија Раде! „Не водите мене по свијету, „Но ме бачте на пуста Лабуда, „Зајмите ме води Калаџијнској, „Е умријех од жеђи јуначке; „А пођите два три у Косово, „А у моје Богом посестриме, „Посестриме крчмарице Јане, „Нека дође води Калаџијнској, „Да ме зајми у поље Косово, „Разумна је ума и памети, „Гуслара јој у свијету нема, „Не би ли ме гуђет' научила.“ То је Раде за Бога примио, Те га бачи на коња Лабуда, А зајми га води Калаџијнској, Ту Јована бјеше оставио, А сахију посла у Косово. Кад је Јану хабер допануо, Хитро двије дозивала слуге,
« PreviousContinue » |