Page images
PDF
EPUB

Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,

Па се она врну у пећину,

Па је диву ријеч говорила :

„Ну ход, диве, да ми промислимо,

„Ево иде дијете Јоване,

[ocr errors]

Како бисмо њега изгубили,

„Па ми тадер да ашикујемо.“

А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;

135

140

„А кад дође дијете Јоване,
„Он се хоће мајци препанути,
„Па ће мајку за понуде питат':
„„Би ли, мајко, каквијех понудах?""
„Ти ћеш њему овако казати:
„,„Ја бих, синко, са букве јабуку

145

„„Из велике воде Калаџијнске;““
„У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака ;

150

„Не би ли га прождрла аждаха,
„Ил' изјели два љути арслана. “
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле :

155

160

„Куку мене, моја мила мајко!
„Би ли, мајко, каквијех понудах?"

Она му је ријеч говорила :

„Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калаџијнске,

[ocr errors]

Чини ми се, би ми боље било.“

Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,

165

Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,

170

На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,

175

И аждахи главу окинуо;

Ал' скочише два силни арслана,

И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,

Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
„О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да т' уфате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Би л' ти и што задржало руке?"

180

185

190

А Јован јој тадер говорио:
„Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
„До проклето дрндарско тетиво.“
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,

195

И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,

200

Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио : „А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје б'јеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.“ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, „Те га бачи у јаму студену." Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:

205

210

215

220

„Немојте ме у јаму бачиват'
„Но ме бачте на друм у планину."
Но му мајка ни хабера нема,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.“
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти,
„Бог зна, му је Јован погинуо;
„Хајте, браћо, да видимо онђе.“
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже;

225

230

235

240

245

250

255

Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, ћириџија Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бачте на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калаџијнској,
„Е умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калаџијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гуђет' научила.“
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,

260

265

270

275

280

285

3*

« PreviousContinue »