Марко гледа сабљу димишћију,
Ал' на сабљи три слова ришћанска:
Једно слово свети Димитрије,
Друго слово свети Аранђеле,
Треће слово краљу Вукашине.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он ми пита царева телала:
„О Турчине, цареви телале!
„А тако ти Бога јединога!
„Откуд тебе сабља димишћија?
„Или ти је од баба остала?
„Или ти је љуба донијела?
„Или си је ђегођ задобио?“
Стаде Турчин Марку бесједити:
„Ој Бога ми, незнана делијо!
Хоћу тебе право казивати:
Није сабља од баба остала,
„Нити ми је љуба донијела,
„Већ чујеш ли, незнана делијо!
„На мејдану сабљу сам добио:
„Кад је Српско царство погинуло
„И два цара пала у Косову:
„Султан Мурат и царе Лазаре,
„Ја сам онђе сабљу задобио:
„Ја пораних рано на Ситницу,
„Да напојим дора дебелога,
Намјера ме била намјерила
На зелена свилена чадора,
„Под чадором лежи рањен јунак, Та страшан је, да га Бог убије! „Брци су му по прсима пали,
„Покрио се зеленом мавлутом,
„Поред њега сабља димишћија.
„Кад угледа мене рањен јунак,
„Он је мене Богом братимио:
,,,Богом брате, незнана делијо!
„Не с’јеци ми моје русе главе,
„„Грднијех сам рана допаднуо,
,,Скоро ће ми душа излазити,
„Причекај ме само до по сата,
„Сарани ме крај воде Ситнице,
,,Ев код мене три ћемера злата,
И ево ти сабља димишћија,
Која ваља хиљаду дуката, И ево ти свилена чадора. 6666 „Ја му не шћех за Бога примити, „Већ извукох рањена јунака, „Тргох сабљу, одсјекох му главу, Узех њега за бијелу руку ,,И баш ону за ногу десницу, „Бацих њега у воду Ситницу. „Ту сам чудан шићар задобио, И ту сам ти сабљу задобио.
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он говори цареву телалу:
„0 Турчине, да од Бога нађеш;
"Оно j' био мој мио бабајко,
„Мој бабајко, краљу Вукашине!
„Да си њему душу причекао,
„Да си њега онђе саранио,
„Ја бих тебе љепше саранио.
Па потеже сабљу димискију,
Те Турчину одсијече главу,
Узе њега за бијелу руку,
А за руку и за десну ногу,
Баци њега у воду Ситницу:
„Ид', Турчине, тражи баба мога.“
Оде Марко у војску цареву
И однесе и сабљу и благо;
Питају га Турци јаничари:
Ој Бога ти, Краљевићу Марко!
„Камо тебе цареви телале?"
А Турцима Марко одговара:
Прођите се, Турци јаничари!
„Узе Туре гроше и дукате,
,Пак отиде морем трговати.
Сами Турци међу собом зборе:
Тешко Турком тргујући с Марком!“
Марко Краљевић и Филии
Маџарин.
Вино пије тридест капетана
У Карловцу **) бијеломе граду,
Међу њима Вилип Маџарине,
А до њега Змај-Деспоте Вуче,
Докле су се вина напојили
и од вина hеив задобили,
Па се вали тридест капетана,
16) Једни пјевају у Будиму мјесто у Карловцу, и онда Марко иде преко Биограда,
Што је који робља наробио,
Колико ли глава осјегао;
Али вели Вилип Маџарине:
„Браћо моја, тридест капетана!
„Видите ли бијела Карловца
„И у њему тридест и три куле?
„Ја сам сваку главом накитио
„До нијесам кулу на ћуприји,
„А и њу ћу скоро окитити
„Русом главом Краљевића Марка.“
То говори Вилип Маџарине,
А мишљаше, нико га не чује
Од Маркових вјерних пријатеља;
Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче,
Побратим је Краљевићу Марку,
Па се скочи од земље на ноге,
Доватио дивит и хартију,
Те је ситну књигу написао
Ка Прилипу граду бијеломе
Побратиму Краљевићу Марку,
’Вако Вуче Марку говораше:
„Чујеш ли ме, Богом побратиме!
„Ево имаш грдна душманина
„У Карловцу Вилип-Маџарина,
Он се јесте, брате, зарекао,
„Да ће твоју укинути главу,
„Њом бијелу накитити кулу;
„Но се чувај, Богом побратиме,
„Од Вилипа каке пријеваре.“
Па му Вуче књигу оправио.
А кад Марку ситна књига дође,
Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се Шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Од Пазара ломним Влахом Старим,
Оде право низ Косово равно,
Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал’Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш'о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,
|