„Да се с миром понапијем вина. Од ина се цару не могаше, Веће посла Краљевића Марка, Да он слави своје крсно име, И даде му побра Алил-агу. Оде Марко у гору зелену По далеко од војске цареве, Па разапе бијела шатора,
Под њим сједе пити мрко вино Са својијем побром Алил-агом. Кад у јутру јутро освануло, Одмах позна стража од Арапа, Да у војсци не имаде Марка, Па повика стража од Арапа:/ „Сад навали, љута Арапијо! „Нема оног страшнога јунака „На шарену коњу великоме.“ Тад' навали љута Арапија, Оде цару триест хиљад' војске. Онда царе Марку књигу пише: „Брже ходи, мој посинко Марко!
„Пропаде ми триест хиљад војске.“
„Када брже, царе поочиме!
„Још се нисам вина напојио,
„А камо ли у славу устао!“ Кад је друго јутро освануло, Опет виче стража од Арапа: „Навалите, љута Арапијо! „Нема оног страшнога јунака „На шарену коњу великоме.“
А Арапи јуриш учинише, Оде цару шесет хиљад’војске. Опет царе Марку књигу пише: „Ходи брже, мој посинко Марко! ,Пропаде ми шесет хиљад војске. Али Марко цару одговара: „Чекај мало, царе поочиме, „Још се нисам добро почастио „С кумовима и с пријатељима.“ Кад је треће јутро освануло, Опет виче стража од Арапа : Навалите, љута Арапијо!
„Нема оног доброга јунака „На шарену коњу великоме.“ А Арапи јуриш учинише, Оде цару сто хиљада војске. Онда царе Марку књигу пише: „Брже да си, мој посинко Марко! „Брже да си, мој по Богу синко! „Арапи ми шатор оборише.“ Онда Марко усједе на Шарца, Пак он оде у цареву војску; Кад у јутру бијел дан освану И двије се ударише војске, Опази га стража од Арапа, Пак повика из грла бијела : „Сад уступи, љута Арапијо! „Ето оног страшнога јунака „На шарену коњу великоме.“ Онда Марко удри међ' Арапе, На три стране војску рашћерао:
Једну војску сабљом исјекао, Другу војску Шарцем погазио, Трећу војску пред цара догнао; Ал' се Марко љуто изранио : Седамдесет рана допануо, Седамдесет рана од Арапа; Пак он цару паде преко крила, Пита њега царе господине : „Мој посинко, Краљевићу Марко! „Јесу ли ти ране од самрти? „Можеш ли ми, синко, пребољети, „Да ти тражим мелем и ећиме?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Господине, царе поочиме! „Нијесу ми ране од самрти, Чини ми се, могу пребољети.“ Цар се маши руком у џепове,
За њим посла двије вјерне слуге, Да гледају, да не умре Марко;
Али Марко не тражи ећима,
Већ он иде из крчме у крчму, Те он тражи, ђе је боље вино. Тек се Марко вина понапио, И грдне му ране зарастоше; Али њему ситна књига дође, Да су њему двори похарани : Похарани, огњем попаљени, Стара мајка с коњма прегажена И вјерна му љуба заробљена;
Тад' протужи Краљевићу Марко Уз кољено цару поочиму: „Господине, царе поочиме! „Б’јели су ми двори похарани, „Вјерна ми је љуба заробљена,
„Стара мајка с коњма прегажена, „Из ризнице однешено благо, „Однијо га Мина од Костура.“ Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!
Ако су ти двори изгорели,
„Љепше ћу ти дворе начинити
„Поред мојих, ко и моји што су; "Ако ти је благо однешено,
„Да т' учиним агом харачлијнским, Пак ћеш више блага сакупити ; „Ако ти је љуба одведена,
Бољом ћу те љубом оженити.“ Ал' говори Краљевићу Марко:
„Кад ти станеш мене дворе градит’,
„Мене хоће сиротиња клети :
„Гле курвића Краљевића Марка!
„Они су му двори изгорели,
„Да м' учиниш агом харачлијнским, „Ја харача покупит' не могу „Док не свежем ништа и убога, „Па ће мене сиротиња клети: „Гле курвића Краљевида Марка! Оно му је благо однешено,
А ово му остануло пусто!““ "А што ћеш ме женит' другом љубом, „Кад је моја љуба у животу? „Већ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере,
И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру
"Не би л' своју повратио љубу.“ Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере,
И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! Ви идите бијелу Костуру,
„Кад дођете ка Костуру граду, „Вама ће се Грци радовати : „Благо нама, ево нам аргата: "Јефтино ће радит3 винограде. „Ви немојте, браћо моја драга,
Већ падните под Костуром градом,
„Пијте вино и бистру ракију,
„Докле и ја у Костур не дођем.“
Марко оде Светој гори славној, Причести се и исповједи се, Јер је многу крвцу учинио; Па обуче рухо калуђерско, Пусти црну браду до појаса, А на главу капу камилавку; Па се баци Шарцу на рамена,
« PreviousContinue » |